Не постоји седам свјетских чуда. Постоји само једно и то је љубав, Жак Превер.

Чувени вавилонски висећи вртови, једно од седам свјетских чуда античког свијета, управо су према легенди грађени због љубави, међутим поред предивне приче за њих не постоје докази.

Наиме, огромни стари град Вавилон, чувен по свом богатству, љепоти и раскоши, био је један од најзначајнијих центара источне цивилизације о коме су писали многи: Херодот, Страбон, Диодор Сицилијански и многи други.

Историја говори да је нарочито велики процват Вавилон достигао у вријеме цара Набукодоносора, који је потчинио богату Сирију, учврстио власт у Феникији и заузео Јерусалим, пријестоницу Јудејског царства. У тим походима дошао је до огромног плијена и до већег броја робова, што му је помогло да оствари своје грандиозне планове и створи од Вавилона један од најблиставијих градова Блиског истока.

Грађен је према плану у облику правоугаоника, ријека Еуфрат дијелила га је на стари и нови град, и био је окружен двоструким прстеном зидина, на којима је било осморо врата која су названа по вавилонским боговима.

За Вавилон је везана Вавилонска кула која је као симбол збрке и неразумијевања пружила могућност многим интерпретаторима да је тумаче на разне начине. Међутим док је Вавилонска кула остала само симбол, једна друга прича била је посебно занимљива - необични вртови на дворцу цара Набукодоносора.

Тако запањујуће изграђених вртова није било у читавом свијету. Налазили су се иза високих и чврстих зидина царског дворца. Како легенда каже, њих је подигао цар Набукодоносор (606-562) за вољену жену Семирамиду, мидијску принцезу, која бјеше навикла на зелене брежуљке и шуме своје домовине, па је за њима туговала у пустињском Вавилону.

Желећи да ублажи њену тугу, Набукодоносор одлучи да јој поклони читаву оазу зеленила и цвијећа. Ти дивни вртови лежали су на четвороспратној кули која је наткривала многе грађевине. Унутар сваког спрата били су чврсти сводови од цријепа, који су се ослањали на снажне високе стубове. Платформе терасе биле су израђене од масовних камених плоча различитих облика, а одозго покривене једним слојем трске и потом заливене асфалтом.

На све то наливен је дебели слој плодне земље, довољан да у њему расте дрвеће, чак и читава мала шума. Спратови вртова били су спојени степеницама и покривени плочицама у бијелој и ружичастој боји. Стубови у вртовима су достизали висину од 25 метара, те је било довољно свјетлости за растиње. На залијевању тих необичних вртова радило је стотину робова по цијели дан, вукући воду из Еуфрата помоћу једног великог точка, који је кожним ведрима црпио воду и износио је на површину.

Семирамидини висећи вртови Вавилона због своје легендарне љепоте и комплексног начина на који су изграђени уврштени су у седам свјетских чуда.

Чак је и цар Александар одлучио да Вавилон начини пријестоницом своје огромне државе. Пошто је побиједио цара Дарија Трећег у бици код Гаугамеле, Александар Велики кренуо је на Вавилон. Очекивао је велики отпор и битку, међутим локално вавилонско становништво, незадовољно због пореза и осталих дажбина, предало је тада град Александру без икакве борбе, са цвијећем и радосним покличима.

Када је након тога хтио да својом огромном флотом обиђе Арабијско полуострво и да нађе директан пут из Вавилона у Египат, а из Египта да крене у поход на Запад, цару је изненада позлило. Наредио је да му лежај из дворца пренесу у висеће Семирамидине вртове, одакле је давао посљедње инструкције својим ратницима.

Када је видио да му се ближи крај, пожелио је да га пренесу у ону исту одају гдје је некада на свом златном пријестолу сједио цар Набукодоносор. Ту је Александар Велики издахнуо, 13. јуна 323. године прије наше ере.

Читав Вавилон, а посебно вртови који су, према Херодоту, достизали висину од око стотину метара, симбол је сјаја и раскоши, који је, нажалост, ишчезао у простору и времену. Међутим, легендарни вавилонски вртови постали су и остали једно од седам чуда античког свијета.

Нова истраживања:

Према истраживањима новијег доба, чувени вавилонски висећи вртови уопште се нису налазили у Вавилону. Послије више од 20 година истраживања, проф. Стефани Дејли је сакупила довољно доказа да докаже да је чувене вртове направио асирски владар Сенахериб у Ниниви, а не, као што се до сада мислило, цар Набукодоносор у Вавилону. Детективски рад професорке Дејли изнио је на видјело четири кључна доказа.

Прво, проучавајући историјске описе висећих вртова, схватила је да је барељеф у Сенахерибовој палати у Ниниви заправо представљао дрвеће које расте на крововима управо како је записано у старим описима вртова.

Тај кључни оригинални барељеф изгледа да је био изгубљен средином XIX вијека. Када га је открио британски археолог Остин Хенри Лејард четрдесетих година XIX вијека, чинило се да је већ у тако јадном стању да му је површина била видно изједена.

Приликом даљег истраживања проф. Дејли је примијетила да је могуће да је након што је Асирија опљачкала и освојила Вавилон 689. године п.н.е., асирски главни град Нинива сматран Новим Вавилоном, што је довело до каснијег вјеровања да се висећи вртови налазе у Вавилону.

Она је открила да је бар још један град у Месопотамији, Борсипа, помињан као други Вавилон и то још у XIII вијеку п.н.е., што доказује да су у древна времена имена одређених мјеста кориштена да би се описали неки други градови и мјеста.

Главно откриће било је када је примијетила да је Сенахериб преименовао имена свих улаза у Ниниву и дао им имена која су се традиционално давала капијама Вавилона, а то су била имена богова. Тако је Нинива заиста постала Нови Вавилон.

У даљем истраживању, проф. Дејли је упоредила топографију Вавилона и Ниниве и схватила да потпуно равни предјели око Вавилона нису били погодни за наводњавање вртова. И, на крају, закључила је да су вртове описивали историчари који су заправо обилазили зону око Ниниве.