На данашњи дан 1371. године умро је цар Урош Немањић, син цара Душана Силног и једини насљедник великог српског средњевјековног царства.

Син Душана Силног, цар Стефан Урош Немањић V, познатији као Урош Нејаки је веома млад и неискусан са осамнаест година наслиједио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се отцијепио од Епира и Тесалије и направио себи другу државу.

То су почели чинити и друге велможе, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у цјелину, па су као мали дијелови постали турски плијен.

Син цара Душана, посљедњи потомак династије Немањића, царовао је у тешко вријеме распада царства српског. У Бици на Марици 1371. године учествовала су само два брата Мрњавчевића, Турци су их потукли, послије чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтио силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години.

Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вијековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и насљеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за вријеме Другог свјетског рата (1942. године) пренијете у Београд и положене у Саборну цркву поред тијела кнеза Лазара и деспота Стефана.

За вријеме овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.