Капела видовданских хероја у Сарајеву је, према историјским подацима, јединствена и по томе што је, уз камен, изграђена и од монументалних надгробних плоча и камених крстова са уништеног хришћанског православног гробља Доња Хисета на Царини-Врбањи, што је тадашњи назив садашњег Трга БиХ, гдје се налазе зграде Парламентарне скупштине БиХ и Савјета министара.

Капела је подигнута по пројекту Александра Дерока. На плочи уграђеној у капелу на којој се налази натпис „Видовдански хероји“ са њиховим именима, стоје и Његошеви стихови симболични за идеолошко-слободарску орјентацију цијелог видовданског култа српства: „Благо томе ко довијека живи, имао се зашта и родити“.

Капела се и данас налази у Сарајеву. У заједничкој гробници сахрањени су: Гаврило Принцип, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Митар Керовић, Мишко Јовановић, Јаков Миловић, Трифко Грабеж и Марко Перин.

Публициста Драган Мијовић ревносно истражује и документује податке о имовини Српске православне цркве (СПЦ) и Срба у Сарајеву како се не би заувијек избрисале чињенице о томе шта је чија имовина у граду на Миљацки.

Мијовић за Срну каже да је мало познато да је најстарије сарајевско гробље било хришћанско гробље под управом Српско-православне црквене општине сарајевске.

- Оно се налазило управо на простору гдје су данас зграде заједничких органа БиХ, парламента и Савјета министара, са припадајућим тргом. Према неким археолошким налазима, гробље је закопано вијековима прије доласка Османлија на наше просторе. На том локалитету нађени су и остаци римских грађевина у виду фрагмената мозаика и других артефаката - навео је Мијовић.

Он прецизира да се гробље налазило у садашњем градском кварту Маријин Двор, на мјесту званом Царина, једној од тачака гдје су се у град уливале главне саобраћајнице као што су још били Хамбина царина, Вишеградска капија и Алифаковац.

Мијовић додаје да се на тим мјестима плаћала такса за увоз робе у град.

- Из тог разлога гробље о којем је ријеч најдуже је носило име Старо гробље на Царини, али је у разним раздобљима називано и другачије. Од како на том простору вијековима битишу православни хришћани ту су се и сахрањивали. Другог гробља није било - прича Мијовић.

Мијовић наводи да су Турци, по доласку на ове просторе, биљежили каурска насеља - Бродац, Атик-варош (Стари град), Ески-трговиште – (Старо Торковиште /трговиште) и друга мања насеља из којих се развио град Сарајево када је по османској окупацији Иса-бег Исаковић ту саградио свој сарај (двор).

- Он је у попису својих вакуфа (задужбина) фебруара 1462. уписао једну парцелу која је са западне стране граничила са невјерничким (каурскм) гробљем код Кнежеве њиве. Њива је заједно са кућом припадала кнезу Богчину, који је био син кнеза Шћепка (Штипка), чији се гробни стећак-шљемењак са уклесан ћириличним натписом, налази у православном гробљу у Доњем Которцу -  прецизира Мијовић.

Мијовић појашњава да се из тих разлога некад у старим списима гробље назива и Богчиново, а понегдје и Црквина.

Парцела од 19 дунума

- У каснијим турским дефтерима гробљанска парцела се помиње као Васиљева башча. По предању, речени Васиљ је ту своју башчу - земљиште, поклонио Српској црквеној општини да би се проширило гробље, уз завјештање да се ту сагради црква и школа. Укупна површина парцеле имала је скоро 19 дунума (18.743 метра квадратна). На сјеверној страни налазила се и гробљанска капела са површином од 60 метара квадратних - истакао је Мијовић.

У вези са потребом проширивања гробља, каже Мијовић, треба подсјетити да је Сарајево у османском периоду било веома "кужно мјесто", подложно епидемијама попут куге и колере.

- Тада би „на Царини“ преко ноћи ницало на стотине свјежих хумки. Помињала се изрека за неког ко се дуго бави на неком мјесту „не избива ко куга из Сарајева“. Памти се и једна клетва када би се неком у љутњи казивало: „Дабогда поновио гробље на Царини" - напоменуо је Мијовић.