Публициста Драган Мијовић за Срну истиче да је породица Прњатовић, старином из дервентског краја, била међу највећим легаторима и добротворима СПКД "Просвјета", те да је Стево покренуо акцију и анимирао своје пријатеље као дародавце да се за прозоре сарајевске Саборне цркве, набаве предивни скупи витражи са ликовима православних светитеља.
Он наводи да је на сједници Црквено-општинског одбора 22. октобра 1939. године поднесен извјештај о завршетку основних грађевинских радова на капели.
- Њу је за сто дана изградило предузећа `Прогрес`, по цијени великих 175.000 динара, но укупни трошак ће се приближити износу од цијелих 200.000 динара, с обзиром на неке додатне радове - рекао је он.
Потом је Прњатовић, који је и руководио свим пословима у вези са ексхумацијом гробља на Царини и изградњи капеле, свечано замолио чланове Одбора да приме његов ктиторски дар, изјавивши да ће са својом супругом Јулом исплатити укупни износ градње капеле коју дарује за покој душе својих родитеља Сима и Даше и брата Рајка.
- Он, такође, изјави како је наручио и ливење масивног звона за покој душе зета Душана Давидовића, бившег бана Дринске бановине, док његова супруга Јула прилаже велику икону Светог Ахрангела Михаила за покој душе оца Димитрија Кочовића. Они поклањају и остале потребе за храм, богослужбене књиге, свештеничке одежде и слично - напомиње Мијовић, износећи ове тврдње на основу документације коју посједује.
Мијовић истиче да су чланови Савјета то прихватили са огромним одобравањем и захвалношћу, честитајући свом предсједнику овај велики гест.
- Касније ће и полијелеј са два свијећњака, израђени по нацрту професора Дерока, поклонити Михајло Требић - додао је Мијовић.
Мијовић каже да су одмах по завршетку капеле, "у крипту у саркофазима пренесене кости Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића, Трифка Грабежа, Данила Илића, Мишка Јовановића, Богдана Жерајића, Владимира Гаћиновића, Вељка Чубриловића и Јакова Миловића, Митра и Неђа Керовића и Марка Перина".
ВИДОВДАНСКИ МУЧЕНИЦИ
- Молитвени помен за тих дванаест видовданских мученика служио је митрополит Петар /Зимоњић/, потоњи Свети Петар Дабробосански. Све је обављено тихо са дубоким пијететом, с тим да се освештање капеле и парастос обави накнадно - појашњава Мијовић.
Мијовић истиче да се овај тренутак чекао 19 година јер су кости Принципа и другова још 7. јуна 1920, уз велику државну свечану церемонију сахрањиване ту на кошевском гробљу, када су ексхумирани и допремљени из Терезина, Мелеродорфа, Дахауа и других мјеста.
Он је рекао да су 29. октобра, 1939. године освештана спомен-капела и звона, те служено опијело видовданским херојима.
- Молитву је предводио митрополит Петар, уз саслужење 14 свештеника, а појао хор Друштва `Слога`. Осим родбине и пријатеља видовданских хероја, присуство је многобројни народ и најугледнији грађани Сарајева, између осталих, замјеник бана Панто Аранђеловић, командант Армије, генерал Богољуб Илић, предсједник градске општине Мухамед Златар - наводи Мијовић.
У СЛАВУ БОЖИЈУ ИСПУЊЕНА ЈОШ ЈЕДНА ДУЖНОСТ
Мијовић прецизира да је митрополит Петар опојао и кости покојника пренесене из гробља на Царини, сахрањене ту у заједничку гробницу.
Он је навео да је митрополит Петар потом званично у име Цркве и народ примио велики ктиторски дар од Прњатовића, који је између осталог, врло скромно изјавио: "У славу Божију, ми испуњавамо још једну дужност".
- Његово високопреосвештенство које је од самог почетка дало свој архијерејски благослов и велику подршку за градњу спомен-капеле, овом приликом је одржао врло топао, надахнут говор, истичући дужност свих родољуба да се достојно са најдубљим поштовањем односе према жртви оних који животе положише на олтар слободе - наглашава Мијовић.
Мијовић оцјењује да је читав догађај протекао врло достојанствено са изразом дубоког поштовања, али без помпезних церемонија што је налагао и тренутак.
- Други свјетски рат је већ тутњао Европом, а политички односи унутар Краљевине Југославије били су крајње напети јер су сепаратисти све отвореније поткопавали државну грађевину, бљујући антисрпски отров. Успоставом НДХ власти у Сарајеву, двије године касније, та мржња ће се сручити на митрополита Петра, који је подијелио страдалну судбину са својим стадом, када је као и многи сарајевски Срби послије свирепог мучења убијен у усташком логору - каже Мијовић.
ПРАЊИТОВИЋИ УСПЈЕЛИ ИЗБЈЕЋИ УСТАШКИ ПОКОЉ
Мијовић указује да је за разлику од Светог Петра Сарајевског, породица Прњатовић успјела избјећи усташки погром јер су те кобне 1941. године из Сарајева избјегли у Пожаревац, гдје је Стево током рата и премунуо.
- Треба ли напомињати да су његову велику имовину, куће и радње, те магацине са робом усташе опљачкале, а оно што је претекло са некретнинама комунистичке власти су национализовале, боље речено отеле. Треба поменути и да је ондашња штампа у Краљевини, градњи капеле и сахрани Принципа и другова посветила велику пажњу - рекао је Мијовић.
Мијовић подсјећа да утицајни београдски листови "Време", "Политика" и други нису штедјели ријечи хвале за донаторски, патриотски гест Прњатовића, али и за само архитектонско дјело професора Дерока, наглашавајући архитектонски куриозитет у спајању старог са новим.
- Сарајевска штампа, посебно `Братство`, лист Братства Светог Саве, опширно је хронолошки извјештавао о свему у вези са спомен-капелом. Догађај је добио широк публицитет и у умјетничким и интелектуалним круговима Београда - истакао је он.
Мијовић напомиње да су историчари умјетности, археолози, књижевници, сликари и други са одушевљењем истицали да је храм препознат као дубоко естетски и филозофски чин.
- Говорило се да је Дерокова капела савршен израз националног идентитета у архитектури, којом је доказано да је материјалну културну баштину могуће преточити у модеран меморијални израз, те да капела није обичан храм, већ монументална камена скулптура - закључује Мијовић.
Пише: Жељка Домазет
