Живот Милутина Јањушевића почео је у селу Велика Гарева код Гацка крајем XIX вијека, а завршио 25. јула 1941. године у некој од велебитских јама. Али и у тако кратак животни вијек стало је много тога - тек пунољетан преживио је албанску голготу, школовао се на Кембриџу, вратио у своју вољену земљу, постао један од најугледнијих Срба у Сарајеву и на крају мученички страдао.

Иако је његов живот трајна инспирација и подсјетник на важност образовања, културе и храбрости у суочавању са животним изазовима, али и симбол ратних ужаса и неправде коју су многи невини људи претрпјели, данас је, нажалост, Милутин готово потпуно заборављен. Нема ни гроба ни било каквог споменика. Тек понеко зна за њега као управника сарајевског Народног позоришта од 1930. до 1941. године и професора историје и географије у Другој мушкој гимназији у том граду.

  Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

Ипак, његови потомци брижно чувају успомену на њега - фотографије, Милутинове дописнице из логора и дневник његове супруге Невенке.

- Мој дјед био је човјек свим срцем предан друштву, био је примјер тога како се воли своја земља, васпитава омладина и чува породица - прича  за “Глас Српске” Ирина Ђорђевић, кћерка Милутиновог сина Зорана. Она, иако рођена двије деценије након Милутинове смрти, бројне детаље из његовог живота зна из прича чланова породице, али понајприје из Невенкиног дневника.

Од Албаније до Кембриџа

Милутин је рођен 27. септембра 1896. Након завршене основне школе, родитељи га шаљу у Мостар у гимназију, односно тадашњи конвикт.

Милутинова мајка убрзо умире, а прије него што је завршио гимназију почиње Први свјетски рат. Милутин, отац Ђоко и млађи брат Перо, не желећи да буду мобилисани у аустро-угарску војску, бјеже у Црну Гору да би се придружили српским добровољцима.

- Много су се намучили, пут је био дуг и исцрпљујући али су успјели. Били су у истој јединици у Србији 1914, а наредне године почело је повлачење преко Албаније. Успјели да пређу преко Албаније, али прадјед умире на путу ка Грчкој и остао је у “плавој гробници” - прича Ирина.

Милутин и Перо стигли су у Грчку гдје их је преузела једна од британских лађа и тако су отишли у Енглеску, у Кембриџ на школовање. 

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

- Дјед је наставио школовање у гимназији, а послије и на факултету. Бавили су се спортом, учествовали у раду културних друштава... Туговали су за својом земљом као и други њихови земљаци. Приређивали представе на чијем крају би пјевали  “Тамо далеко” и плакали - каже Ирина.

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

Милутинова одлука да се врати у родну земљу након школовања на Кембриџу, умјесто да остане у сигурности Енглеске, говори о његовој дубокој вези са својим народом и жељи да допринесе бољитку своје заједнице. Својим неуморним залагањем за образовање и културу постаје симбол снаге духа у тешким временима.

Прво је отишао  у родну Гареву која је била потпуно разрушена.

- Сматрао је да је најважније прво обновити школу па је окупио сељаке - прича Ирина.

Након што је школа обновљена, Милутин одлази у Сарајево гдје је добио посао професора историје и географије у Другој мушкој гимназији. Волио је да ради са младима и подстицао је своје ученике да истражују свијет око себе и размишљају критички, да стално усвајају нова знања.

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

 Сматрао је да је потребно да упознају своју земљу и да, осим онога што уче у школи, морају да науче још нешто да раде. Тако су сви његови ђаци морали знати како да кориче књиге, да возе бицикл и да снимају фотографије. Говорио је њемачки и енглески, био је члан Соколског друштва, члан управе Жељезничког ђачког дома на Илиџи и ту је био веома активан... Био је строг и код њега се знао ред, али је био омиљен међу ђацима - каже Ирина.

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

Милутинова страст према умјетности и култури довела га је крајем 1930. године до улоге управника Народног позоришта, гдје је унаприједио културну сцену Сарајева и постао препознатљиво име међу најугледнијим Србима у граду. Подржавао је умјетнике и њихове креативне напоре, стварајући мост између прошлих традиција и модерних тенденција. У Народном позоришту наводе да је Милутин Јањушевић за 11 година на челу ове установе стабилизовао услове рада, проширио ансамбл, модернизовао репертоар...

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

Настојао је и да Сарајево добије нову и модерну позоришну зграду па је 1. децембра 1940. положен и камен темељац. Та зграда, нажалост, никада није изграђена.

Милутин је тридесетих година објављивао и текстове у Календару СПКД “Просвјета”, а с посебном љубављу у истоименом тексту писао је о Косову, односно посјети Звечану.

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

Породица

Тридесете године прошлог вијека биле за Милутина и те како успјешне и на приватном плану. Године 1930, након дугогодишњег забављања вјенчао се са Невенком Грђић. Невенка (крштено Невена) рођена је 1901. године у Сарајеву из чувене је гатачке породице Грђић - њен отац је Шћепан, а стриц Васиљ, истакнути просвјетни радници и борци против аустро-угарског угњетавања.

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

- Љубав између ње и Милутина родила се када је она почела да ради као професор историје и географије у Женској гимназији по повратку са студија у Загребу. Њих двоје по свему су одговарали једно другоме и бабушка је знала да каже да је пожалила што се није раније удала за њега - прича Ирина.

Годину након вјенчања добили су кћерку Смиљку, а три године касније сина Зорана.

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

Милутин је био веома посвећен позоришту, али је увијек налазио времена за своју породицу.

- Живјели су срећно и у благостању. Имали су стан у Сарајеву, а љето и све своје слободно вријеме проводили су у викендици у Палама. Углавном су се дружили са чувеним историчарем и германистом Пером Слијепчевићем и његовом супругом Љубом - каже Ирина. 

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

Хапшење и смрт

Невенка је у свом дневнику једном приликом записала: “Волио је дјецу радошћу, а ја увијек са бригом. Увијек сам се бринула шта и како, а он ми говорио да уживам у дјеци. Једном ми је рекао: 'Ко зна, можда ћеш им једном бити и отац и мајка'“.

Милутин је овим наслутио своју трагичну судбину. На власт 1941. године долазе усташе и први су им на мети били најугледнији Срби па тако и он. Ухапшен је 2. маја 1941. и затворен у затвору у Сарајеву. Онда је интерниран, прво у Копривницу у “Даницу”, а послије у Јадовно.

Јањушевићева храброст и достојанство у тим околностима свједоче о његовом неуморном духу и вјери у боље сутра, чак и усред најмрачнијих тренутака. Милутин је из Копривнице слао дописнице (карте) па је породица једно кратко вријеме била у контакту с њим. На њима углавном пише колико воли Невенку и дјецу и колико му недостају.

- Писао је веома ситно, да би могао што више да им каже. Све карте су биле под цензуром и није могао ништа да напише о свом боравку тамо ни колико му је тешко - појашњава Ирина.

Фото: Уступљена фотографија/приватна архива

“Тата вас много воли”

У једној од посљедњих дописница Милутин Јањушевић написаће својој дјеци: “Татини поноси, мамица ми пише да сте доста добро и да слушате. То ме весели”. Поручио им је да  их татица много воли.

Посљедња дописница стигла је Невенки 29. јуна 1941, а Милутин је убијен неких мјесец дана касније.

- И након смрти су га прогонили. Баку су прогласили његовим заступником и тражили да се он пријави на посао иако већ није био међу живима. Ни бака ни њене сестре нису жељеле да раде за усташку власт. Бака, тата и тетка убрзо су истјерани из стана - каже Ирина.

Невенка се са Зораном и Смиљком вратила код родитеља и сестра и брат су јој помогли да подигне и школује дјецу.

До краја живота остала је у Сарајеву. Умрла је у 92. години, у мају 1992. године. Зоран је преминуо 1994, а Смиљка 2014. године.

Аутор: Сандра Кљајић