Зазвонио је телефон тог врелог августовског пријеподнева. Јавио се човјек непознат, чије ми име и презиме није значило апсолутно ништа. Јавио се у страх и зебњу, у несигурност и сјету одјевен. Јавио се и вратио сијасет времена.
- Оче, освјештај водицу и упали свијећу. Тешко је. Требаће благослова и теби и мени гдје год да смо. Знам да ти недостаје времена, али недостаје ти и тебе.
Биле су то ријечи које ми упути човјек непознат и далек, са заштићеног броја, са ко зна којег меридијана. Изговори их и умукну. Прекиде па опет позва.
- Кључ је испод прага, ако га још има.
Кроз нијеми урлик, стиснутих зуба прошапута и прекину везу. Сунце је било високо. Како да позовем човјека чији број не знам? Како да га не послушам? Ко је то био, човјек или савјест. Неко однекуда. Како, откуд, зашто? Шта да понесем? Како да уђем? Нашто то и чему? Превише питања отежавало је ионако чудну ситуацију. Сам ћу. Ужурбано спаковах некакав алат и још штошта што би могло затребати, све осим разлога и ваљаног оправдања из угла давно искоријењеног бића. Кренух око поднева. Отиснух се у прошлост. Ћутке. С трепетом.
Стигох тамо за високог сунца. Само Бог зна колико је од тада прошло кишних дана и сњежних ноћи. Колико је зима подмукао сјевер шибао гране озеблом клену и јавору. Воћњак зарастао. Опустио. Од драче, купине и џиновске коприве није се разазнавало да је икада бујао живот у овом андраку. Дјечији смијех и жагор одавно не одјекује по ружиним засадима. Винова лоза траје силом. Ничија. Капија стара и оронула потпуно се стопила с рђом. Заварена и црвена, као каква приказа владала је крајоликом. Колико је само живља била некад. Познавао сам људе који су много година прије мог данашњег доласка дисали живот у овој авлији. Док нису отишли или баш ту окончали свој земаљски пут. Можда познајем њихову дјецу – синове, кћери, унучад. Питај Бога колико различитих душа и карактера, колико љубави и зебњи, радовања и суза памти авлија у коју ме дозва један непознат глас. Дошао сам срамежљив и искидан. Посматрала су ме лица која пред живим Богом стоје. Лица која ме знају. Лица која можда познају човјека непознатог који ме је довео овдје. Посматрала су ме лица из другог космоса, моја крв и род, у овом часу најприснији и најрођенији. А колико сам само лица у животу срео? С колико их се зближио? С колико их управо дијелим живот? Ко ме од њих познаје као ови што су оку невидљиви?
Отпочело је славље благости. Без трпезе, без телета угојеног, без сина који се вратио кући, без оца који се радује, а опет – ја сам био и тај син и тај отац и то теле угојено и трпеза благости и зачуђени брат. Био сам свако и нико. Боже, шта ли сада ради мој ђед? Како ли то тамо постоје они који се радују што сам напокон ту? Скотрљаше се сузе. Колико дуго и шта сам радио, не знам. Знам само да сам био жељан оног маленог себе што би баку да обрадује неким трудом кад се она однекуд врати.
Прљав и прашњав, изгребаним рукама протрљах очи да скинем паучину и размажем сузе, да сједнем и предахнем. Да размислим. Док пребирам по глави како и куда, док се сјећам кога све тога дана треба да позовем и шта све треба да наручим за раднике у порти, тамо далеко, гдје трајем већ неко вријеме, радим и волим, са зида ме угледа Богородица Јерусалимска. У мраку и сјају. Најљепша икона коју сам икада видио. Тамна и овештала, њихова, моја, наша. Окована сребром, прикована за зид савјести. На зид плача домаћег Јерусалима. Чуварка, Владарка, Заштитница... Изустих псаламски и уморно:
- Не остави ме Господе Боже мој, не удаљи се од мене. Похитај ми у помоћ Господе спасења мога.
Ради овога сам пошао за гласом који се неће више јавити. Напио сам се воде коју нисам нашао. Отишао сам миран, спокојан и исповијеђен. Срећан. Ко ће ми вјеровати да сам се посве умио од гријехова и блудњи, да сам ставио прстен на руку. Прешао сам ћутке преко прага којег није било. Напустио сам реалност и вратио се у имагинативни живот овдје и сад, на ко зна којем меридијану и ко зна којем по реду животном кутку у који се мравље уземљујем. А на све стране свијета, у све земље, воде и небеса, једном давно прије толико зима и прољећа, у једну јесен рану или је то био сами крај љета, отиснух се с те црвене капије очију крвавих као и вечерас.
Аутор: протојереј Данило Дангубић
