Српски писац Борисав Станковић /1876-1927/, пјесник младости, љубави, пролазности живота и људске трагике, те дубоки аналитичар политичких и психолошких процеса у српском друштву, умро је на данашњи дан 1927. године.

Писао је о Врању и југу Србије, дегенерацији старих трговачких породица и таласима промјена, описујући патријархалну атмосферу родног града и потчињеност појединца свемоћном суду чаршије.

Сјајан познавалац људске душе, сликао је ликове изражених психичких и чулних особина којима господаре страст и дерт /јад, бол, туга/, доводећи их у жесток сукоб са моралним назорима мале средине.

Његова најпознатија дјела су књиге приповједака: "Из старог јеванђеља" и "Стари дани", те драме "Коштана" и "Ташана", као и роман "Нечиста крв". Написао је и мемоаре "Под окупацијом".

Цјелокупно књижевно дјело Боре Станковића везано је за Врање.

Станковићево стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму.

Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.

Борисав Станковић увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од многих савременика школованих на Западу.

Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дјела "неписмена и оријентална".

Пишући у вријеме када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остао је привржен реалистичким традицијама, а дјела су му прожета осјећањем наклоности према патријархалном свијету старе Србије.