Санда Рашковић Ивић је цијењени психијатар, а годинама је била активна на српској политичкој сцени. Недавно је издала књигу Живот иде даље, о чему је причала за Новости Плус.

Санда је, како каже, прије издавања књиге Живот иде даље писала стручну литературу, уџбенике, поглавља у уџбеницима, монографије, и то је било намијењено студентима и специјализантима. Никад прије није писала нешто што би било намијењено широкој читалачкој публици.

Како је настала књига која лијечи душу?

Говорећи о томе колико је било изазовно ставити своју исповијест на папир, Санда истиче да је у почетку била мало забринута како ће све то тећи.

– Идеја да напишем ову књигу није потекла од мене, већ од Дубравке Вујановић из Вукотић медија. Разговарајући о губицима, дала ми је идеју да напишем књигу. Ја сам у почетку била мало забринута, с обзиром на то да је та књига требала бити намијењена људима који немају неко претходно психолошко и психијатријско образовање. Требало је да нађем баланс између психолошке и психијатријске теорије губитка, који са собом повлачи туговање и ток туге са његовим фазама, и да то све некако уплетем са властитим искуством – мојим животним, али и искуством пацијената из моје ординације – казала је Рашковић, па нам објаснила колико је стављање емоција на папир за њу саму било љековито.

Писање као терапија: Сузе, бол и исцјељење

– Сигурно да је то писање било повезано с пређеним тешкоћама, поновним проживљавањем многих болних момената из мог живота. Док сам писала књигу, нарочито дио који је везан за смрт мога сина Јована, често сам плакала. Међутим, то писање представљало је неку врсту катарзе, као неко прочишћење. Ми психијатри савјетујемо нашим пацијентима да, када имају неку бол или тегобу, о томе пишу, да то ставе на папир. Тако је и моје писање било, у неку руку, љековито – казала је Санда.

Књига у којој се људи препознају

Њено писање у овој књизи је топло и течно, лако допире до срца. Води нас кроз бол, али нас истовремено њежно изводи на свјетлост, доносећи утјеху и важне животне поуке. Читаоци кроз њене ријечи осјећају разумијевање, препознају властиту тугу и емоције које су можда скривали у себи. Књига  их води природно и ненаметљиво – баш онако како и сам живот тече.

Говорећи о томе колико књига заправо дотиче читаоце, Рашковић каже да се људи у њој препознају и проналазе властита осјећања о којима ћуте.

Фото: novostiplus.org/Уступљена фотографија

– Прије неки дан, када сам се враћала с пијаце, зауставила ме једна жена у педесетим годинама. Ја је не познајем. Рекла ми је да је прочитала моју књигу, да јој је умрла мајка прије неколико мјесеци и да јој је та књига била љековита. У реченицама које сам исписивала, у начину на који сам говорила о смрти мајке, препознала је и своја властита осјећања која никоме није могла да каже, али сада, када их је прочитала, осјећа олакшање. И неке моје пријатељице, које су изгубиле мужеве, па нису хтјеле да се ослободе њихових ствари, одјеће, обуће – негдје у некој идеји да би се они на тај начин могли вратити – кроз књигу су пронашле потврду да нису поступале као лудаци, већ да је то све дио процеса туговања – објаснила је Рашковић.

Вишак љубави: Снага породице и емоција

Сандини ближњи, као и она сама, били су људи пуни љубави и њежности. Већ као мала дјевојчица научила је колико је битно и здраво исказивати своје емоције – биле оне пријатне или непријатне – и том знању је, како каже, јако захвална, нарочито на вишку љубави којем је свједочила.

– Особина ближњих на којој сам захвална јесте вишак љубави. Томе сам свједочила и код оца и код мајке. Моја мама била је строга жена, али је била врло посвећена исказивању љубави. Мој отац се према мени понашао типично као отац према кћерки јединици, и он ме окруживао огромном љубављу. Тај вишак љубави, то исказивање емоција – ми смо у нашој породици могли да искажемо и тугу, и слабост, и љутњу. Живјела сам осјећање љубави и подршке, али не у смислу држања под стакленим звоном, већ истинске подршке у тренуцима када нам је то било потребно – казала нам је Санда, те испричала једну анегдоту која потврђује све ово и која је за њу била едукација на дјелу.

Лекција из живота: Отац, испит и загребачко гробље

– Излазила сам на свој први испит на Медицинском факултету у Загребу и, као сви добри и одговорни ђаци, имала сам јаку трему. Мој отац је тада дошао у Загреб и одвео ме прије испита да прошетамо по загребачком гробљу Мирогој. Тамо ми је показао у аркадама споменике јеврејских породица, гдје се види да је неко умро 1938, 1939. или 1941. године – и онда послије тога празнина. Тиме ми је показао да у животу постоје много озбиљније ствари од стреса због испита или неких тривијалних проблема. То је за мене било љековито и едукација на дјелу – присјетила се Санда, напомињући колико је важно водити се оптимизмом и не дозволити страху да преузме примат.

С обзиром на то да живимо у времену када нас стално „бомбардују“ савјетима о изолацији на путу ка остваривању својих жеља и како инстант „ухватити“ срећу, Санду смо питали колико је важно да је човјек окружен људима које воли и колико је то вријеме љековито и есенцијално за њега.

Љубав према људима: Радост у служењу ближњима

– Васпитана сам сасвим другачије и некако у својој околини желим да проширим ту културу – а то је радост у служењу онима које волим, својим ближњима. Имам радост у томе да чиним нешто за њих. То не схватам као ропство, већ као привилегију и задовољство. Наравно, некада се човјек умори и мало пожали, али суштина је у тој радости. По мени је врло погрешно оно егоцентрично размишљање – „само за мене, морам бити срећна по сваку цијену, баш ме брига за све остале“. Јер човјек је биће у односима, и ако немамо тај однос са ближњима, са породицом, са пријатељима – који су круна нашег живота – можемо себи угађати колико год хоћемо, али  ћемо остати сами и отуђени – испричала је Рашковић, па нам открила шта је посебно везује за Бањалуку.

Бањалука – град који носим у срцу

– Бањалука је топао град, ушушкан. Допао ми се од првог тренутка када сам долазила. Било је то на почетку мог студирања. Отац је ишао на семинар да одржи предавање, а ја сам га пратила јер сам жељела да видим Бањалуку и да га чујем. Свакако, оно што ме јако лично веже за тај град јесте улица Јована Рашковића, која води до Клиничког центра – поручила је Санда за крај предивног разговора.