Судбина је чудо. Не кажу залуд, није коме је намијењено, већ коме је суђено. Та максима скица је за портрет можда и највећег талента.

Младић са Пала, који је као кадет, са свега 17 година ушао у први тим Сарајева био је најслабије чувана фудбалска тајна града на Миљацки. Знало се да има тај неки мали који је прије уласка у први тим добио “титулу” доктора фудбала. Оштро око старог тренерског вука Бошка Продановића, који је и кумовао Вуксановићевом надимку, ни овај пут није погријешило. Мали је чудо, сложио се са чика Бошком и дуго година челни човјек југословенског фудбала Миљан Миљанић Чича. Сплет околности, оних животних, довео га је у Београд “под нос” челницима тадашњег шампиона Европе – Црвене звезде. Човјек за специјалне операције београдског тима, надалеко чувени Воја Кис, имао је само један задата и то да Сретка Вуксановића доведе на “Маракану”. У разговору за “Глас Српске” популарни Доктор, открива како је на највећем југословенском стадиону требало да буде замјена за највећег виртуоза фудбала земље у нестанку – Дејана Савићевића, у Италији озваниченог као Генија.

– Када је почео овај несрећни рат сви играчи Жељезничара и Сарајева су кренули трбухом за крухом. Имао сам ту срећу да сам био позван за омладинску репрезентацију да идем на један турнир у Француску. Прво сам отишао у Београд, одрадио два тренинга са фудбалерима Партизана, пошто је Фудбалски савез Југославије све играче који су дошли из БиХ слао да тренирају са “црно-бијелима”. Имали смо неке бонове за исхрану, боравили смо у хотелу “Младост”. Трећи дан је испред Звезде до нас дошао чувени Воја Кис. Разговарао је са мном и рекао ми да сутра дођем на “Маракану” на тренинг. Послије је отишао до управника хотела рекавши му да ће Црвена звезда даље све плаћати за мене. За мене је то било нестварно. Тек тада сам схватио да вриједим. Одмах по доласку на стадион срео сам се са Драганом Џајићем и Владимиром Цветковићем. Људи су одмах хтјели да останем, понудили су ми уговор на четири године. Сезона је трајала, па сам само тренирао и играо неке пријатељске мечеве. Тренирао сам са момцима који су освојили европску и свјетску титулу. Жељели су да будем замјена за Дејана Савићевића – у даху је рекао Вуксановић и додао:

– Нисам могао да вјерујем кад су ми рекли да сам неко ко треба да замијени Деју. Своје знање сам показивао на тренинзима, пријатељским утакмицама. У почетку можда је код мене и било те неке позитивне треме, али кад крене тренинг желио сам да се докажем против играча који су европски и свјетски прваци. Они су ме добро сви прихватили, питали су се гдје сам играо прије, како ме Звезда није раније довела. Требало је да останем, али нису се поклопиле коцкице – признао је Вуксановић.

Романија

ГЛАС: Може ли “доктор” на терену бити и “доктор” на клупи?

ВУКСАНОВИЋ: Направили смо велики успјех пласманом у Прву лигу Републике Српске. Да ли ћу остати тренер првог тима или ћу се вратити раду са дјецом биће познато у наредним данима. Не журим(о) са одлуком.

ГЛАС: Како су Вас тада прихватили на “Маракани”?

ВУКСАНОВИЋ: Неки Звездини играчи тада нису много ни тренирали, а највећи професионалци међу њима били су Владимир Југовић, Миодраг Белодедић, Слободан Маровић, Влада Стошић, Владан Лукић, Звонко Милојевић. Они су сваки тренинг радили максимално. Са њима сам био најближи. Са друге стране Дејо, Дарко Панчев и Драгиша Бинић долазили су на стадион, али нису нешто претјерано тренирали, јер су вјероватно завршили ангажмане у нове клубове. Мало су се масирали, мало дружили и фештали. Мени је Југовић на тренинзима стално говорио: “Само настави тако, бићеш носилац екипе Црвене звезде, бићеш замена Савићевићу”. Он ме је највише мотивисао.

ГЛАС: Како се догодило да не завршите у Звезди?

ВУКСАНОВИЋ: Отишао сам на један омладински турнир у Тулон са репрезентацијом Југославије. Имало смо одличну екипу: Рамбо Петковић, Саво Милошевић, Бата Мирковић, Митко Стојкоски, Срђан Бајчетић, Елвир Болић…Играли смо сјајно, избацили смо у полуфиналу Французе са Зинедином Зиданом, Кристофом Дугаријем, Лилијаном Тирамом, а у финалу смо изгубили 2:1 од Португалаца које су предводили Луис Фиго и Руи Коста, који је проглашен за најбољег играча турнира, док сам ја, упркос поразу, био изабран за најбољег играча финалне утакмице. Ту су ме видјели неки менаџери. Нисам ни знао да ме гледају, код нас тога није још ни било. На трибинама су исто били предсједници неких клубова, из Холандије (Твенте, Гронинген) који су ме гледали, појавио се и Сошо. Елвир Болић је тада као члан Звезде директно одатле отишао у Турску, а ја сам остао у Сошоу. Тако је пропала моја прича са Звездом. Знате како, била је јако тешка ситуација тада код нас, шест мјесеци сам био већ у Београду, почео је рат. Сви су жељели да иду преко, мени се отворила прилика, тако да сам остао у Сошоу.

ГЛАС: Драган Џајић Вам је послије често говорио да сте погријешили?

ВУКСАНОВИЋ: Џајић ми је говорио да је требало да останем да, како рече, не направим исту грешку као Митар Мркела који је све урадио на своју одговорност, није хтио њих да слуша. Вјероватно бих направио и већу каријеру и играо у већим клубовима да сам остао тад у Звезди, али не кајем се. Све што сам урадио, био је мој избор, играо сам 12 година вани. Промијенио сам три клуба у Француској и у Белгији. Сигурно би било другачије да сам у иностранство отишао из великог клуба, какав је Црвена звезда, али тада сам био дијете, неискусан, није имао ко да ме посавјетује. Било је тешко одлучити се, али са 18 година нисам хтио да пропустим прилику да одем што даље од рата и тешке ситуације која је била овдје.

ГЛАС: Гдје Вас је затекао рат?

ВУКСАНОВИЋ: Био сам кући на Палама. Требало је да играмо против Звезде на “Маракани”. Био је 6. април. Иначе сам живио у апартману у Сарајеву са Ристом Видаковићем, Едином Омановићем и Самиром Абдурахмановићем. Нама је авион ишао у шест ујутро за Београд. Требало је да са зетом дођем до апартмана и да он нас четворицу одвезе на аеродром. У пола пет смо кренули према граду са Пала, да покупим њих тројицу па ћемо на аеродром. Кад смо зет и ја дошли до Козје ћуприје налетјели смо на барикаде. Нисам знао шта се дешава. Питали су нас гдје идемо, рекао сам на утакмицу у Београд. Рекли су ми да је почело и ако одемо доље, нећемо се моћи вратити. Тако да нисам могао проћи. Вратио сам се на Пале и телефоном јавио друговима да иду без мене, објаснивши им каква је ситуација. Јавио сам се и тадашњем директору клуба Мирсаду Фазлагићу, све је било максимално коректно. Ристо, Един и Самир су таксијем отишли на аеродром, па на утакмицу и изгубили су са 4:1 у Београду. Остао сам на Палама, гдје ме је и затекао рат.

ГЛАС: Какве успомене носите из Сошоа?

ВУКСАНОВИЋ: Тамо су били Меша Баждаревић, Фарук Хаџибегић и Златко Вујовић. Гледао сам их 1990. године преко малог екрана у дресу репрезентације против Аргентине на Свјетском првенству и сад сам одједном ја ту с њима, заједно тренирамо. Огромна част за мене. А тренер нам је био Силвестер Такач, исто наш човјек из Новог Сада. Олакшали су ми долазак и боравак тамо. Сјајно смо се дружили у Сошоу. Било је ту још неких Фарукових и Мешиних пријатеља, који су побјегли од рата и сви смо били као један.

Рамбо

ГЛАС: Ваши играчки путеви добро су испреплетани са још једним мајстором фудбала Дејаном Рамбом Петковићем.

ВУКСАНОВИЋ: Да, играли смо заједно у дресу млађих селекција Југославије, па и на том фамозном турниру у Тулону. Када сам остао у Француској, Рамбо Петковић је дошао из Ниша у Звезду умјесто мене. Направио је велику каријеру. Легенда је у Бразилу.

ГЛАС: Услиједио је трансфер у белгијски Гент.

ВУКСАНОВИЋ: Након двије проведене године у Сошоу дошло је до неких промјена, клуб је испадао из Прве лиге. Онда сам добио понуду Гента преко Милана Броћете. Био је новинар, знао је све о мени, ту је био и Ранко Стојић. Они су доводили наше играче, са простора бивше Југославије. Тако сам и ја завршио у Генту. Био сам на проби 15 дана, прошао сам. Остао сам и ту двије године.

ГЛАС: Како је ишло даље?

ВУКСАНОВИЋ: Послије сам отишао у Генк. У сваком клубу у Белгији су била два, три наша играча из бивше Југе. Свима нам је било лакше и на тренинзима, дружили смо се. Био сам у послије у Поу три године, хтјели су да уђу у Прву лигу, довели су пар играча. Спријечили су нас финансијски проблеми. Избацили су нас у нижи ранг. Сви клубови су затворили саставе и преко Меше Баждаревића и Нијаза Брковића дошла је понуда да пређем у Жељезничар. Требао им је искуснији играч. Играли су Европу, спремали су се у Словенији. Пристао сам, велики је то клуб, а нисам хтио у Француској да играм у нижем рангу.

ГЛАС: Како су Вас прихватили у Жељи као бившег играча Сарајева?

ВУКСАНОВИЋ: Нисам имао никакав проблем што се тиче навијача, играча. Остао сам са свима добар из Сарајева, касније и са људима из Жеље, гдје су ме лијепо прихватили.

ГЛАС: Каријеру сте завршили у Славији.

ВУКСАНОВИЋ: Имао сам 31. годину када сам прешао у Славију, у Жељи су хтјели да подмладе екипу. Осјетио сам да могу да помогнем Славији гдје сам провео шест, седам прелијепих година. Од ничега смо дошли до Европе, освојили смо куп. Имали смо све. Када сам осјетио да не могу више да дам максимум, знао сам да је крај. Увијек сам на терену давао све и први пут када сам осјетио да то није то, повукао сам се. Могао сам да играм још годину, двије, али 20 година професионалног фудбала је сасвим довољно.

Маркушевићев позив

ГЛАС: Ко Вас је пребацио у први тим Сарајева?

ВУКСАНОВИЋ: Када су ме позвали у сениорски састав, ја сам био још кадет, радио сам код тренера Анте Рајковића. Тадашњи шеф струке првог тима Србољуб Маркушевић дошао је на наш тренинг и прво се обратио мом тренеру, па мени, рекавши ми: “Докторе, ти од понедјељка долазиш на тренинг првог тима”. Изненадио сам се и обрадовао. У првом тиму су ме сачекали озбиљни играчи, капитен Дане Купрешанин, Срђан Бајић, Исмет Мулавдић, Игор Лазић и остали…Сви су били сјајни према мени, одлично су ме прихватили, још када сам показао шта знам на тренинзима…

Аутор: Дејан Кондић