Најскривеније су српско племе. Сточари, веома вјешти и вриједни грађевинари, дуборесци и фрескописци. Задржали су јединствене обичаје и дијалекат који потиче још из доба Немањића. Од њих сам "слушао о Косовском завјету и њиховом историјском сјећању". Међу њима је и даље "живо сјећање на "цара" Лазара и још се пјевају пјесме у којима се слави ово доба српске историје".
Причају да је њихов војвода Дамјан 1389. са својом војском пошао у Бој на Косово са јужне стране и иза леђа Турака се прикључио саставу српске војске под командом кнеза Лазара. Међу њима постоји и живо сјећање о зидању српског манастира Хиландара на Светој Гори, јер су га и њихови вјешти мајстори градили...
Све ово о Мијацима пише Јован Цвијић у својој чувеној антропогеографској студији "Балканско полуострво и јужнословенске земље" наводећи и да они живе у области Мале реке, лијеве Радикине притоке у селима: Галичник, Лазаропоље, Тресоноче, Селце, Росока, Сушица, Гаре и Осој, а има их још и око манастира Свети Јован Бигорски.
- Ово су све неприступачна и скривена села, а тек 1914. Срби су подигли пут поред реке Радике. Мијаци су врло интелигентни, ведри, бистри, присебни. Умеју да господаре собом - закључује Јован Цвијић.
О Мијацима на сјеверозападу Сјеверне Македоније, који су се готово до краја Другог свјетског рата изјашњавали као Срби, данас се у нашој земљи врло мало зна. А, изњедрили су много знаменитих Срба, међу њима: главар Ђурчин Кокале, национални радник и добротвор Голуб Јанић, четнички војвода Доксим Михаиловић, иконописац Димитар Крстевић, један од најзначајнијих градитеља цркава на Балкану Андреја Дамјановић, просвјетни и национални радник Деспот Баџовић, архитекта и градоначелник Скопља Јосиф Михаиловић, етнограф, филолог, драмски писац и публициста Тома Смиљанић Брадина...
ПРВО ЗВОНО ОД ОБРЕНОВИЋА
О Мијацима је и етнолог Татомир Вукановић, урадио свеобухватну студију. Објавио је и биографске податке најпознатијих дуборезачких родова: Фрчковски из Галичника, Филиповски из села Гаре, Симеона Максевског из Требишча. Мијаци су градили иконостасе и друге предмете од дрвета у многим црквама и манастирима широм Србије: у Цркви Светог Климента у Охриду - архијерејски престо, у Цркви Светог Николе у Приштини - цео иконостас, Царске двери у манастиру Лесново, иконостас у Цркви Светог Спаса у Скопљу, проповедница у Цркви Пресвете Богородице у Скопљу. Мијаци су 1743. обновили манастир Светог Јована Бигорског. Прва звона им је поклонио 1837. кнез Милош Обреновић, а друга два 1850. Карађорђевићи.
Архива/М. Стојковић
- Не зна се тачно како су Мијаци добили име - каже за "Новости" Милош Стојковић, мастер историчар из Ниша. Према једном предању, тако се зову јер су увијек били чисти, умивени. Друго предање, које би могло бити најтачније, каже да се овако зову јер личну замјеницу "ми" изговарају "мије". Према трећем тумачењу, назив им долази од "ми јаки", односно "ми смо јаки".
Од времена досељавања Словена на Балканско полуострво, како каже саговорник "Новости", назире се да су Мијаци били ратничко племе и да су се бавили сточарством. Изгледа да се још нису били утврдили са својим сталним насељем, јер постоје трагови да су становали на планини Јабланици, на Голом Брду, па чак у Буљчици и код Елбасана.
- После доласка Турака, Мијаци су по свему судећи дуго остали самостални, скривени у шумама и планинама. Постоји предање да су се побунили против Турака и развили свој косовски барјак. Када је турска војска пошла на њих, увидела је да их је тешко покорити, јер је непроходан крај. Онда је и сам султан дошао до места Царевац, где је чесма Царев студенец, па кад је видео огромне шуме, позвао је мијачке прваке на веру и дао им слободу, али да не нападају османлијску војску. Ради осигурања наредио је да их опколе са свих страна турским насељеницима или потурчењацима. Због тога је Коџаџик код Дебра насељен колонистима из Мале Азије. Друго предање каже да су Мијаци, вративши се из Косовског боја, завили свој барјак и сакрили га код села Сушице, па су га развијали кад им је било потребно - додаје он.
Крајем 18. вијека, објашњава, са јачањем вароши Дебра, гдје су се настанили многи Арнаути бегови и спахије, одметници султанови или његови штићеници, Мијаци су приморани да се поново повлаче на исток.
- Тада је настало расељавање читавих мијачких села, али се целина ипак одржала. Због турског зулума многи су били принуђени да се раселе, неки да се потурче. Сматра се да је већину оних који су прешли у ислам потурчио Синан-паша из Призрена, можда исти онај који је потурчио Призренску Гору - наглашава Стојковић.
КРСНА СЛАВА И ВАВЕДЕЊЕ
Иако се већина Мијака данас изјашњава као Македонци, свака кућа и даље слави своју крсну славу ("сведен") по истим обичајима као Срби. И, славе је три дана: навечерје славе ("на вечер"), дан славе ("на денот") и патерице које и они тако називају. Осим тога, и свако мијачко село има сеоску славу, а сви преслављавају Ваведење Пресвете Богородице. То им је, кажу, завјет од Светога Саве. Јер, кад је Свети Сава позвао Србе да помогну изградњу Хиландара, тврде да се први одазвао старешина Мијака.
Од средине 19. вијека наступа боље време за Мијаке, каже саговорник "Новости и додаје:
- У селима где су били у већини хришћани, Мијаци су повратили своје потурчењаке у стару веру. Такође, покушавају да надокнаде оно што су у људству раније изгубили, тако што су многе своје овчаре и слуге из околних крајева задржали и оженили их. Крајем века, услед пропасти сточарства, почињу појединачне селидбе Мијака, који су као печалбари одлазили да зарађују, да би касније почели да одводе и своје породице тамо где су зарађивали. Има их у Тетову, Скопљу, Кичеву, Гостивару, Велесу, Прилепу, Битољу, Куманову, Гњилану, Јагодини, Београду, Солуну, Серу, Водену, Софији, Старој Загори, Лом Паланци, Видину, Варни, Букурешту, Турну Северину, Молдавији, па чак и у Украјини. Они се чак и у новој средини дуго одупиру и не асимилирају се лако.
Од турског ропства Мијаке је ослободила српска војска на Аранђеловдан 1912. Дочекана је војска по селима са великим одушевљењем, а многи Мијаци су се одмах придружили војсци и помагали да се заврши ослобођење Старе Србије од Турака.
