Са сигурношћу можемо рећи да је Зорана Гуја из Пала једна од наших најталентованијих извођача изворне и етно музике на овим просторима. Спада у низ особа које су се већ довољно оствариле на музичком пољу, бар кад је наш крај у питању, и које ће у наредним годинама имати још много тога да понуде публици и људима који слушају изворну и традиционалну музику.

За својих 27 година иза себе, има наступ на Евровизији 2016., солистички концерт пред Паљанима, издату књигу „Народна музичка традиција Пала и околине“, велики број наступа, као и недавно снимљен документарни филм „Свадба – свадбени обичаји на Романији“.

Колико дуго се бавите музиком и када се интересовање за овом врстом музике појавило код Вас?

Музика је одувијек била саставни дио мога живота, те сам, поред љубави према класичној музици, развила и интересовање за етно музику (World Music), а затим за изворну музику, што је на крају резултирало да етномузикологија буде моје занимање и животни позив. Различити фестивали, манифестације, концерти и CD издања музике „других“ су ми „отворили“ очи и показали велики  богати свијет различитих традиционалних и класичних музика у којима, дефинитивно, и наша музика заузима посебно мјесто.

Колико си задовољна постигнутим након завршених студија на Музичкој академији и на шта си највише поносна?

Мислим да када радите оно што истински волите ништа вам не представља проблем и резултати  и успјех су евидентни у сваком смислу. Ја сам веома задовољна и што је најбитније, нисам се покајала јер је етномузикологија, у свим њеним областима дјеловања, нешто што ме заиста максимално испуњава. Поносна сам на сваки успјешно остварени пројекат, сарадњу, семинар, помоћ и ствари које се граде заједничким снагама и представљају опште добро за све нас. Тешко је издвојити нешто појединачно, али када причамо о великим стварима истакла бих солистички концерт који је одржан 2015. године у Културном центру Пале, поводом очевих тридесет година професионалног музичког рада, ту је величанствена Евровизија 2016. године и објављена књига „Народна музичка традиција Пала и околине“ 2017. године.

Да ли си задовољна реакцијама читалаца након промоције књиге „Народна музичка традиција Пала и околине“?

Реакције публике на књигу су заиста добре и драго ми је да је шира друштвена заједница препознала вриједност издања које по први пут обједињује све изворе истраживања од првог помена традиције код нас па све до данас и кроз нова теренска истраживања. Интересовање су показали људи који припадају и дјелују у различитим областима, од струке до љубитеља културе, традиције и културне баштине нашег народа па све до дјеце. Књига је написана тако да може да задовољи укусе публике без обзира колико познају ту област у смислу струке и стручних термина до научника и колега стручњака из етномузикологије и сродних дисциплина.

Колико Паљани данас, у модерном добу, чувају и вреднују старе обичаје и колико их примјењују на весељима?

Свака појава у култури, то јесте традицији постоји због неке функције, а губитком или промјеном функције губи се и сам обичај, обред, пјесма и свирка. Ако узмемо у обзир да живимо у средини у којој се и даље његује традиција, без обзира на модерне токове и начин живота, њене облике можемо уочити у оквиру различитих обредно-обичајних радњи, вјерских празника, у културно-умјетничким друштвима, смотрама и саборима те концертно. Традиција и даље постоји, али у музичком смислу њени главни носиоци су претежно особе средње и старије генерације, што свакако треба промијенити. Наравно, не очекује се од младих да изводе копачке, косачке или кириџијске пјесме свакодневно, као „начин живота“, већ да њиховим извођењем, на примјер, концертно прикажу публици да су постојале без обзира што их у живој пракси нема, или, с друге стране, обредно-обичајни догађаји као што су славе и свадбе којих ће увијек бити у нашем народу, могу послужити за духовно-народно исказивање пјесама и музичке традиције генерално.

Шта нам говори недавно приказан документарни филм о свадбеним обичајима на Романији?

Етномузиколошко-документарни филм „Свадба – свадбени обичаји на Романији“ јесте приказ оригиналних обичаја свадбе 50-их и 60-година прошлог вијека са нашег Сарајевско-романијског краја. Ради се о комплексној организацији и продукцији филма (Slayproduction  и РТРС) са око 120 учесника, који нам приказује како се то некада обиљежавао један од најзначајнијих момената из живота сваког човјека – свадбе. Филм се може сагледати и анализирати из више углова (етнолошко-антрополошког, етномузиолошког, продукцијског и сл.) и представља вриједно издање из којег ће млађе генерације научити неке нове ствари, а старији се присјетити како је то некад изледало можда у њиховој младости или из прича других. Такође, филм прати и наратор који нас води кроз цијели филм и даје посебну ноту „приповиједања“ и прича о „старим временима и обичајима“.

Колико је српски народ данас сачувао те обичаје и колико су они присутни на „модерним“ свадбама  данас?

Традиција је жива материја која је витална и када причамо о њој морамо имати на уму елементе њеног континуитета, варирања и селекције.  Оно што је битно да се задржала суштина и срж сватосавких обичаја док се времена мијењају, а главни елементи су остали исти као, на примјер, позивање на свадбу, бирање кумова, прошња, ритуално замјењивање плоске и бардака, „откуп“ младе, вјенчање, „пољевачина“,  различите, такозване, „улоге“ (чајо, барјактар, стари сват, првљенац, накоњче итд.). Коњи, као превозно средство, су замијењени аутомобилима, дворишта кућа савремено опремљеним салонима, традиционални инструменти модерним бендовима и слично. Сви наведени облици и даље постоје, само прилагођени времену и културном миљеу у којем се изводе.

Која су очекивања до краја 2019. године и колико си задовољна учињеним у првој половини текуће године?

До краја године ме очекује нови почетак, односно наставак школовања на докторским студијама које сам управо уписала, промоција филма у другим градовима како у нашој земљи тако и у иностранству, наставак пројеката који су у току, нови албум сефардске музике, стручни семинари и конференције. С обзиром да много радим и да сам ангажована на више страна, заиста сам задовољна како се ситуација одвија и да све иде својим током.

Зорана Гуја је рођена 1992. године у Сокоцу. Основну школу је завршила у Палама, као и нижу музичку школу – смијер клавир. Средњу музичку школу – Теоретски смијер и смијер соло пјевање завршила је у Источном Сарајеву.

Дипломирала је и магистрирала на Музичкој академији Универзитета у Сарајеву, смијер етномузикологија. Тренутно је на докторским студијама.