Снага, дисциплина и непоколебљива воља рецепт је Зоране Мијовић, шампиона БиХ са освојене четири златне медаље на такмичењу у дизању тегова одржаном у Сарајеву према професионалним правилима WRPF.

Мијовићева је наступила у категорији од 56 до 60 килограма, а златне медаље је освојила у дисциплинама чучањ, мртво дизање и bench press. У све три дисциплине поставила је рекорд БиХ, док је у дисциплини мртво дизање забиљежила резултат подигавши чак 160 килограма.

Фото: Уступљена фотограгија 

Како каже за портал „Катера“, након проглашења женског шампиона дизања тегова у БиХ, није била свјесна шта се дешава. Ипак, додаје, одушевиле су је реакције.

- У теретани у којој се одржавало такмичење, нисмо имали домета и тек када сам узела телефон и погледала друштвене мреже, видјела сву подршку и коментаре постала сам свјесна свог успјеха и подршке. Највише су ме обрадовали коментари жена да сам им постала мотивација не само у овом спорту већ и у осталим појединачним спортовима – почиње причу о успјеху, раду и борби у овом спорту за наш портал.

Како истиче, љубав према овом спорту почела је кроз теретану.

- Мој супруг је дио powerliftinga и уз њега сам пробала да одрадим свој први тренинг. Мртво дизање је био мој први покушај и одмах сам себи поставила циљ од 100 килограма. Од покушаја до првих серија развила се жеља да пробам чучањ. Чучањ ми је већ био познат, па ми је самим тим и ишао најбоље, што је и остало тако. Наставила сам тренирати, али више то нису били рекреативни тренинзи већ све тежи и посвећенији - навела је Мијовићева.

Зорана се осврнула и на реакције своје околине, када се прије четири године професионално укључила у овај спорт, истичући да су предрасуде увијек присутне.

- Нико у мојој околини није знао ништа о овом спорту осим мог супруга. Људи су доста конзервативни, претежно су то били негативни коментари, али и даље памтим ријечи подршке мојих родитеља и пријатеља.  Предрасуде о женама у овом спорту су увијек укључене, али нисмо ни мало слабије од мушкараца, не би улазиле у овај спорт да немамо неке предиспозиције за тежинске тренинге иако је заступљенији код мушкараца него жена – истакла је Мијовићева.

Како наводи наша саговорница, овај, као и остали спортови, носи доста одрицања и прилагођавања, од избалансиране исхране и тренинга према килажи, али и све мање времена за приватни живот:

- Сваки дан ми је претежно исти само мало другачијим редослиједом. Након доручка идем у шетњу са псом, затим теретана два до три сата, те тренинзи са мојим клијентима. Све то, у комбинацији са мојим послом довели су до све мањег простора за одмор и приватан живот. Такође, мој супруг се одрекао свог успјеха и тренинга у овом спорту, да би се фокусирао на мене и постизање мојих резултата – рекла је за наш портал.

Осим одрицања, истиче, ријеч је o спорту који захтијева доста професионалне опреме, од патика за сваку категорију до суплементације. Та опрема је, додаје, поприлично скупа, али је па прошли турнир имала спонзоре - ресторан „БИТ“ и Дејана Којића, начелника општине Пале.

- Уколико будем у финансијској могућности од наредних такмичења у плану имам крај маја у Мостару, новембар у Добоју и Свјетско првенство крајем године – наводи она.

Њен успјех представља значајан допринос развоју женског poverliftinga у БиХ, а с обзиром на то да нема много жена у овом спорту, Зорана се нада да ће њен успјех бити инспирација за младе жене које се желе бавити овим спортом.

- Иако има негативних коменатара на основу мог успјеха, увијек се сјетим свог првог тренинга и шта је све довело до овога. Тренутно сам персонални тренер, али бих вољела да се фокусирам да понудим тренинге баш у powerliftingu и постанем мотивација такмичарима – открила је своје планове на крају нашег разговора.