Професор на катедри за педагогију Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и, како он каже, „карикатуриста рекреативац“, Златко Павловић већ дуги низ година црта карикатуре ликова који су дио свакодневнице у друштву око нас, а међу њима су се нашле и његове колеге, професори и други радници са Филозофског факултета у Палама.

Каже да је за њега цртање карикатура ствар задовољства, нешто у чему никад није видио профит и прилику да зарађује и живи од тога искључиво, те да све ради из љубави и у слободно вријеме.

– Не треба пуно образлагати да је свијет у коме живимо прилично суров, да има много проблема и тешкоћа и да свако од нас има гомилу проблема које живот поставља пред њега. Мислим да људима највише помаже када имају свој „мали свијет“ у који се склоне када им је тешко, а тај „мали свијет“ за мене је када се повучем и цртам карикатуре – каже Павловић за Српскаинфо.

Каже да је прву карикатуру нацртао прије почетка рата у БиХ, те да се тај први цртеж одавно загубио. Међутим након завршетка ратних сукоба, почео је активно да ради на стварању нових цртежа, с којима и данас често учествује на разним конкурсима.

Павловић каже да је могуће учити и вјежбати цртање карикатура, али да је у основи веома важно имати и таленат за нешто тако.

– Карикатура се црта и има ту визуелну ликовну компоненту. Морате знати елементарне технике цртања да бисте могли стварати карикатуре. Код карикатура је кључна идеја, која заузима 70 одсто посла, 20 одсто би било замишљање те идеје на који начин ћете је остварити и осталих десет одсто би било само цртање, односно ствар технике – објашњава Павловић.

Карикатуре су одвајкада присутне у штампаним медијима, често се односе као коментар на неку актуелну ситуацију у земљи или региону, као критика на одређени проблем. Добру карикатуру није тешко препознати.

– Рецимо, док листате неке новине, она карикатура која вам „запне за око“, насмије вас или једноставно, изазове неку реакцију код вас и ако је запамтите, то значи да је добра карикатура – каже Павловић.

Већину карикатура ради и дигитално и ручно, односно оловком, те каже да увијек полази од тога да је оловка основа и први корак у креирању једне карикатуре.

– Црта се на различите начине, а дигитала је данас толико присутна да је тешко побјећи од ње. Волим да користим фотошоп, али имате и специјализоване програме за цртање, који мени тренутно нису потребни – каже Павловић и додаје да своје радове понекад црта ручно, тушем, акварелом или темперама.

Додаје да увијек полази од корака када најприје оловком направи скицу, а потом иде на цртање коначне верзије преко графичке табле, уколико жели тај цртеж израдити у дигиталној верзији.

Како каже, тема за цртање увијек има. Тренутно је највише базиран на цртање ликова из свакодневног живота, попут својих колега с факултета и свакодневице у којој се креће, али и до ликова из јавног живота.

Павловић додаје да, генерално, српски карикатуристи добро котирају на регионалном подручју. Каже да су одувијек у Југославији најбољи карикатуристи долазили из Србије, али и из Хрватске, Црне Горе, Македоније и БиХ.

Прилику да његове карикатуре угледају свјетло дана имао је и кроз сарадњу са часописом за хумор и сатиру „Носорог“ из Бањалуке, у вријеме док су они имали своје штампано издање, као и са часописом „Ошишани јеж“, те једним чешким часописом „Тапир“, у којем је изашла једна његова карикатура.

О већим изложбама својих карикатура није размишљао. Сматра да само велики карикатуристи могу имати своје самосталне изложбе, али прилику да своје радове представи грађанима Источног Сарајева имао је на једној малој изложби прошле године.

– То је била изложба у сарадњи с мојим колегом са факултета, која је имала хуманитарни предзнак, те су посјетиоци могли да купе неку од тих карикатура. Сав прикупљени новац уручен је једном удружењу за дјецу с посебним потребама – истиче Павловић.

Награде

Павловић сматра да постоји мали број људи на нашем, српском, подручју, који се баве карикатуром, а који могу да зараде много новца кроз овај посао.

– То могу вјероватно само врхунски карикатуристи, који повремено освајају награде на неким конкурсима, гдје се обично цифра креће од 1.000 или 1.500 евра до неколико хиљада евра. Па ако годишње добијете двије или три такве награде, можете да зарадите новац који није занемарљив – каже Павловић.

Открива да је већина оних које је цртао позитивно реаговала на радове, које им обично поклања, јер у том свом дару за цртањем не види прилику да заради новац.

Додаје да кад црта своје радове „све престаје да постоји“. Тада користи прилику да се одмори, опусти, поврати снагу и настави са свакодневним активностима.