Од вишка новаца од продате куће у Бућа Потоку, Бајага је купио најновију моторну пилу "штиловку" и постарији камион, "Фап 13". Нема лагера у Романији, ни јавног ни тајног, гдје тај камион, кад му ставиш ланце на точкове, није могао изаћи. Да Обрен на ћутуку изреже најбољи балван, лапи које дрво да не виде шумар и отпремач, и мало нервира друге камионџије кад завеже косу у коњски реп. Као геј. Због тога су га и прозвали Бајага. Због косе, не због педерлука.

Како ћеш препознати геја на Романији?

Има цапин боје лила.

Обрен није волио рокенрол, то америчко луђачко махање главом, али је волио да нервира Сокочане, старосједиоце, који не умију да кажу да су из Источног Сарајева. Исто као и Паљани. Њихова села су за њих центар универзума. Кад си чуо Београђанина кад негдје оде да каже да је с Дорћола. То говоре ови из Лазаревца и Обреновца. Из приградских општина. Због тих и таквих Обрен је научио двије Бајагине пјесме и увијек је на лагеру пјевао једну од њих.

"Тамара, чекање ме страшно замара. Тамараа..."

Чим би остао сам у свом "Фапу 13", на стари ауто касетофон пуштао је Гоци Бенд и уз "Гару" и "Јелен" пиво с окусом лимуна, пјевао, скоро викао и замишљао како води коло на "Јагњијади" код Боје на Вучјој Луци. Под шатором, са бившим саборцима из Осјечког батаљона. Тако је било и тог дана. Обрен звани Бајага возио је свој "фап 13" од Хан Дервенте за Младичко Поље и пјевао:

"Води ме на Пале, преко ледина,

тамо живи, тамо живи моја једина"

...кад му је у крило испао жар цигарете. Док је отресао пепео с панталона Бајага је код Козије ћуприје промашио скретање за транзит и за Источно Сарајево и продужио путем за Бентбашу у федерални дио Сарајева.

Аа у п!

Касно је било да се врати, а и није имао гдје да се окрене.

"Фап 13" посљедњи пут на стварном техничком прегледу био је годину послије Олимпијаде, на вратима ћирилицом исписано име власника, на каросерији више од пола ћутака без шумаревог чекића.

Још једном аа у п!

Бајага је грозничаво размишљао како да се докопа Источног Сарајева. Уз Враца, онај дио пута од Грбавице, камион тешко да би извукао толики терет. На раскрсници код Вијећнице, неки клинац у тамноплавом шорцу и мајици кратких рукава, „стоп-палицом“, сличној оној полицијској, показивао му је да стане. Бајага се није обазирао. Контао је како да преко Башчаршије неопажено дође до Титове, до "вјечне ватре", а онда да се ували у средњу траку и полако до Неџарића и кроз Мојмило насеље да се докопа Источног Сарајева. Искључио је касетофон, затворио прозоре. Поред „Себиља“ и Старе цркве Обрен је опрезно возио, да не изазива пажњу, али онај клинац с фалш „стоп палицом“, сад на бициклу, све иде поред њега и показује му да стане.

"Мрш у пичку материну дрогерашку! Да нисмо овдје сад би ти ја показао!"

Бајага му показује рукама да се одмакне од камиона.

"Јеси ли, болан, луд!"

Али, клинац упоран, ко крпељ. Почео је да вришти, као да кризира, и оном палицом да лупа о врата камиона. Није одустајао ни кад се Бајага увалио у средњу траку.

"Тја, тешке будале мајко моја".

На раскрсници, код Алипашине џамије, сачекала су га двоја кола федералне полиције. Као да вози групу имиграната. Јебига, сад је морао стати.

- Шта ти радиш? - осион је вођа патрола.

- Што?! Возим. - Бајага се правио наиван.

-Возиш!? Па видиш ли ти овога човјека на бициклу!

Бајага погледа у задиханог бициклисту у тамноплавом шорцу и мајици кратких рукава и одахну. Изгледа да ће камион с дрвима пустити, а фатаће овог лудака.

- Ма видим, дрогераш ми се накачио од Вијећнице...

- Ма какав дрогераш! То је полицајац. Наш колега.

- Он полицајац!?

Чудио се Обрен звани Бајага. Умало се у чуду није прекрстио. Срећом.

- Па видиш да му је на леђима на мајици исписано "полиција".

- Па мој најстарији син на мајици на леђима носи исписано "Роналдо", а не зна ни ходати како треба, а камоли шутнути лопту.

Први се насмијао полицајац-бициклиста, а онда и сви остали.

- А колико их имаш? - смијао се и командир патрола.

- Два сина и двије кћери

- Нек су ти живи и хаирли. Хајде да те пропратимо до Грбавице и Враца, а тамо нек те носи добрина.

"Фап 13" извукао је терет од Грбавице. На раскрсници на транзиту, за поздрав, Бајага и командир свирнуше један другом. Обрен се прекрсти и притисну папучицу гаса да се што прије докопа Источног Сарајева. На међуентитетској линији на Врацима чекала га је српска патрола полиције. Дошли из бањалучкој ЦСБ-а. Обрена званог Бајага, незапосленог српског ветерана казнили су због неисправног "фапа 13" и због екологије, јер је умјесто нафте у камион сипао лож уље, а за неочекићана дрва писали су кривичну пријаву.

- Имам четверо дјеце, пријатељу, - правдао се Бајага.

- Сам си их правио. И нисам ти ја пријатељ.

"Ха, знам да ниси. Можда би и био да сам у екипи која се бави трговином цигарета, стимулативних средстава и аутомобила из Федерације."

- Ја сам се борио за ову државу.

-Огради што си ослободио. Шта би било од Српских шума да свако ко се борио неовлаштено присвоји два метра дрва? Име једног родитеља.

Обрен је пошао руком да се прекрсти, али је одустао. Тужан. Не због казне и одузетих дрва. Јебеш то.

- Мислио сам.., - Обрен звани Бајага покушао је још једном.

- Није твоје да мислиш.

Добро му је и рекао. Слободе ми! Има ко да мисли за све нас. Бања Лука. Или нека села у близини ње. У Источно Сарајево из Бање Луке стижу само порези и институције принуде, а Источно Сарајево у Бању Луку шаље полтроне.

Аа у п!

Прича из збирке "За све је криво невријеме над Фиренцом", Жељка Пржуља