Оне тајне и приче које не можемо гласно да изговоримо, а нека безимена сила, скривена између пупка и грла, тјера нас да их некоме повјеримо, најбоље је исповједит их дрвећу. Оно нас неће одати, ни исмијавати, а сачувеће их и кад одемо.
Вољели смо се моја Бранка и ја.
Искрено.
Вољели смо се тако, јер сиромаси и не умију другачије. Непатворено, страсно и без зазора. Једно другом ништа друго нисмо ни тражили. И кад се љубимо и свађамо. И кад ћутимо и кад водимо љубав. Само да се волимо. Нервозни, весели, гладни, пијани, уплашени, раздвојени, загрљени. Таква смо ми генерација. Двадесети вијек. Ми смо знали да кажемо извини, добар дан и молим те. У времена зла ми смо знали да ратујемо. И да се волимо. Док обоје не умремо. Испочетка нисмо имали шта друго да радимо, осим да се волимо, а послије нам је прешло у навику. Рефлексно. Као дисање. Као Бони и Клајд. Као Милена Дравић и Драган Николић. Као Фред и Вилма. Вољели смо се...
Од нашег другог сусрета.
У кафеу „Пирамида“, на Мејташу, први пут сам видио моју Бранку. У танкој, плавој хаљиници на бретеле и у бијелим сандалама, лизала је сладолед у корнету и у друштву двије пријатељице стидљиво се смјшкала на Жерине опаске.
„Само немој с њим, љепото. Немој с њим. Он је... он је..., а ти си... принцеза. Ти си оживјела А. Л. М. са слике Љубе Поповића. Моја лична срна. Воћна салата. Очи крупне као зреле шљиве, усне шумске јагоде, и бојом и укусом, груди два медаљона са зрелим трешњама, а гуза као златни делишес. Уууух, баш си као воћна салата!“
Дуго сам био сигуран да то вече моја Бранка мене није ни примијетила. У фармеркама, сивим „старкама“ и тамно плавој мајици са знаком Ролингстонса. Обичан и просјечан међу толико звијезда и бљештавила. Живи просјек. Три минус.
Ни тај наш други сусрет није обећавао.
Било је то у вријеме кад је горио наш град. Подијељен по природним и неприродним резовима, као невјешт касапин кад раздваја мишиће свињског бута, па негдје погоди, а много чешће промаши, дружили смо се са онима с којима се у друга времена не би ни поздрављали, провинцијалцима, андолима, препричавали приче велике раје и у импровизованој дискотеци „Камин“, уз јефтину ракију, фалш кока-колу и оригинал рокенрол, као у посљедњој оази смијали се Телцу Јуниору.
Одломак из романа "Либрето једне љубави" Жељка Пржуља
