Џемал није волио игранке у „Фису“. Ту, у сали и на бетонском игралишту у центру Сарајева, окупља се ова градска омладина, мали буржуји, „питари“.
„Сви се они праве нешто паметнији и културнији од нас борачке дјеце и провинцијалаца. Слушају и свирају неку страњску досадну музику, шансоне, играју загрљени мушко и женско, као да су род рођени, а ја то по задатку Службе морам да трпим. Гитаре, кокта и француски језик. Ех да ми је једном до „Морића хана“ да чујем хармонику, саз и „Чудна јада од Мостара града“ и попијем лозу.“
Џемалов посебан задатак био је да прати шта прича и пјева Драган. Сарајевска градска младеж обожавала је пјевача као да је члан Централног комитета, скандирала му, дјевојке излазиле на позорницу да га јавно пољубе. Другови из Службе говорили су да су Драганови и отац и мајка на Голом и на Светом Гргуру, на преваспитавању. Драганов отац подржао је Резолуцију Информбироа и зато је затворен, а мати је послије тога причала политичке вицеве да и њу затворе с мужем. Буржоаска патетика.
„И сад ја треба да им пазим на сина. Шта говори и пјева. Зар није било лакше и њега затворити. За сваки случај.“
Сваког викенда два службеника Удбе мотрила су по задатку у „Фис“. Овај викенд је ред на Џемала, а баш вечерас му се није ишло. У његовој соби чекаће га Марта. Лијепа, окупана и податна. Ноћас им је посљедња страсна ноћ. Сутра се Марта удаје. За Јозу Брозовића. Прије пет дана дошла је у његову канцеларију, да му саопшти да је већ трећи мјесец у благословеном стању. Џемал се прво наљутио што му није на вријеме рекла, а онда се уплашио шта ће рећи старијим друговима. Радо би он оженио Марту, оставио би жену и дјецу, нека их доле у Мостару, али није био сигуран да ли је дијете његово или Ђурово. Обојица су се њоме гостили. Додуше задњих мјесеци, откад се заљубио у Марту, Џемал је забранио Ђуру да се виђа с њом, али то је било, изгледа, послије зачећа. И како онда човјек да поднесе да цијелог живота сумња у своје очинство. Да загледа дијете које храни и одгаја и у њему тражи туђе навике и црте лица. То је да полудиш и да се убијеш. Срећом Ђуро се сјетио Брозовића. Марти је било свеједно, ионако је упропаштена, али стари фудбалер се нећкао.
„Кориштена роба!“
Пристао је тек кад су му поменули Голи оток и судбину Велемира Поповца.
„Јесте љигав! Као кишна глиста! Кажу да глисте цијелог живота јебу само саме себе. Е, такав је Брозовић.“
Јозо Брозовић молио је да не организују велику свадба и да не зову новинаре, да не сазнају. То су му обећали. Јебеш новинаре. У сарајевској општини Стари Град за сутра је заказано вјенчање. Тренер ФК „Сарајево“ и Џемал су кумови, Ђуро ђевер, а Брозовићева сестра ђеверуша. По договору Ђуро ће вечерас раније из „Фиса“. Џемал ће га покрити док он Брозовића одведе у хотел „Загреб“, на момачко вече. Тамо гдје је Служба од оних четничких курвештина направила дом за одмор и опуштање. Марта ће своје дјевојачко провести с Ђуром. Џемал части..
„Глупача, још се нада да ћемо јој с Голог пустити Велемира. Кад се заљуби, женско изгуби памет.“
- Уух каква је, мајку јој јебем!
Џемал рокну и из боце нагну млако пиво. Подлактицом обриса усне од пива и страсне слине.
„Марта је феноменална. Као ждребица. Неке се жене роде талентоване за љубав и да угоде мушкарцима, а неке без обзира на љепоту и привлачност до живота остају као кладе. Марта је од првих. Нећу је скроз пустити Брозовићу.“
Остављени мушкарци изгубе памет.
Они музиканти на позорници „Фиса“ ударише у клавир и гитаре, а Драган замумла:
Je me baladais sur l avenue
Le coeur a l inconnu
J avais de dire bonjour
A n importe kui...
Џемал се загрцну.
„Шта је сад ово?! Шта овај пјева?“
Руком позва Ђура и овај му брзо приђе.
- Шта је во?
- Не знам шефе. Изгледа јопе француски.
- Француски? А о чему пјева?
- Ја колко знам пјесма је о некој шуми крај Париза. Ваљда.
- Шума?!... Крај Париза!?У, јебем ли му мајку, ко да ми немамо својих шума па нам пјева о шумама Париза?! Дај!
Ђуро хитро оде до позорнице и пијанисти нешто дошапну. Овај одмах престаде да свира, с пода подиже хармонику и развуче познату мелодију. Драган први а за њим и сви присутни у „Фису“ запјеваше и ухватише се у коло.
Ој Козаро, јој ој Козаро,
Моја густа шумо
У теби је, јој у теби је
Партизана пуно.
Џемал задовољно испи своје пиво, намигну Драгану у колу и, прије него изађе у ноћ, нареди подређеном.
- Ђуро ти остани на дежури, ја ћу Јоза одвести у „Загреб“.
Вјетар из правца Хреше низ Миљацку је носио свјежину с Романије, негдје из правца врбака на Грбавици чуо се рафал, Удбаш се стресе, закопча свој кожни капут, подиже крагну и поред зграде Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине пожури ка Кошеву. У његовом великом стану у вили преко пута капеле Видовданских мученика чекала га је Марта. Џемал се осмијехну, језиком обриса слинаву усну и убрза корак.
- Ноћас ћу јој показати. Да упамти док је жива!
На улазу у Улицу Краља Томислава, из кафане „Кошево“ горило је свјетло. Џемал се неодлучно заустави пред улазом, помисли на Мартине дражи, почеша се по сљепочници и уђе у кафану. Тамо се већ окупило познато друштво у редовној партији ајнца.
Одломак из романа "Између два потопа“, Жељка Пржуља
