Српски тренер Александар Николић /1924-2000/, творац супериорне српске и југословенске школе кошарке, најзначајнији стручњак европске кошарке у 20. вијеку, рођен је на данашњи дан 1924. године у Сарајеву.

Кошарку је почео да игра 1946. године и наступао је за више екипа, укључујући "Црвену звезду" и "Партизан", за југословенски национални тим одиграо је 11 утакмица, а 1951. је постао тренер репрезентације Југославије, са којом је донио прве медаље 1961. са европског и 1963. са свјетског првенства, те тутуле првака Европе 1977. и свијета 1978. године.

У кошаркашким круговима најчешће су га називали Професор. Био је учитељ плејаде српских тренера чије су екипе практично монополизовале европске клупске титуле.

Због огромних заслуга за кошарку 1998. године уврштен је у чувену Кућу славних у америчком граду Спрингфилд, колијевци кошаркашке игре.

Њему у част, хала у Београду носи његово име. Наиме, 23. фебруара 2016. године дотадашања хала "Пионир" добила је назив по Александру Николићу.

Током рата Николић је играо кошарку у Београду, а по ослобођењу био је дио новоформираног клуба "Црвена звезда".

Након тога, с обзиром на то да је био војни обвезник, наступао је за селекцију ЈНА, са којом је освојио Југословенско првенство 1945. године. Послије тога, играчку каријеру Николић наставља у "Партизану", па "Црвеној звезди".

Играо је и у "Железничару" из Чачка и "Београдском спорт клубу" /БСК/.

Након завршетка играчке каријере, Николић је 1951. године постао селектор репрезентације Југославије и на том мјесту остао до 1965. Под Николићевим вођством, Југославија је освојила злато на Медитеранским играма 1959. године, сребрне медаље на европским првенствима 1961. и 1965, као и бронзу 1963. На Свјетском првенству 1963. освојено је сребро.

Такође, био је први тренер Омладинског кошаркашког клуба "Београд", "Партизана" и италијанске "Петрарке" из Падове. Године 1966. изабран је за најбољег европског тренера, што му је поново пошло за руком 1979. године.

Године 1969. Николић је постао тренер "Ињиса" из Варезеа, са којим је освојио три национална првенства, три европске титуле, три италијанска и два интернационална купа.

Тај тим је често проглашаван најбољим тимом у историји италијанске и европске кошарке. Након тога, враћа се у домаћу кошарку као први тренер "Црвене звезде". Са "Звездом" осваја Куп победника купова, што је до данас највећи успјех у историји клуба.

Након 11 година одсуства из репрезентације Југославије, Николић се вратио 1976. године и предводио репрезентацију на Европском првенству 1977. и Свјетском првенству 1978. На оба првенства је освојено злато.

У љето 1991. године, на позив Драгана Кићановића, вратио се у "Партизан" и преузео улогу савјетника новог тренера клуба из Хумске Жељка Обрадовића, који је тек тада почињао своју тренерску каријеру.

Као плод те сарадње у сезони 1991/92. "Партизан" је освојио троструку круну, првенство и куп Југославије, али и најважнији трофеј који је неки клуб из Србије освојио - Евролигу, у историјском тријумфу на финалном турниру у Истанбулу.

Као тренер, Николић је имао однос побједа и пораза 357 према 200 на клупском нивоу и 101 побједу према 39 пораза на репрезентативном нивоу.

У кошаркашку Кућу славних у Спрингфилду Николић је уврштен 1998. године.

Николић је био тренер и двојици будућих чланова Куће славних: Бориславу Станковићу и Крешимиру Ћосићу.

Александар Николић умро је 12. марта 2000. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.