Урош Предић – (1857. – 1953.), један од највећих српских сликара реализма, поред Паје Јовановића. Рођен је у Орловату, а основну школу завршио је у Црепаји. После Гимназије (панчевачке реалке, која је касније добила име по њему), отишао је на Академију у Беч 1876. Завршио је Умјетничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Grieppenkerl). У току студија добио је Гунделову награду – за сликање уљем по мушком моделу. 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Умјетничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. 1885. враћа се у Орловат и ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. до смрти у Београду.

Своје слике први пут излаже 1888. године у Београду. Имао је велики број изложби у земљи и иностранству. У свом сликарском опусу највише је његовао портрет и иконографију. Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва као и његов дугогодишњи предсједник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909., а 3. фебруара 1910. за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних умјетника у Београду 1919. године и први његов предсједник. Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дјела Босанско-херцеговачки бјегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка дјевојка. Урадио је и многе чувене портрете. Урош Предић је осликао иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепосједника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцјењује да је посљедњи значајан српски иконописац. Умро је 1953. у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је Орловату.

Урош Предић је живио готово пола вијека у Београду, у братовљевој кући у Светогорској улици гдје је имао и атеље. Послије његове смрти, Народни музеј у Зрењанину и посебно тадашњи управник Лазар Николић заложили су се да сва умјетникова заоставштина која се затекла у скромном београдском атељеу, доспије у ову установу. Тако се догодило да је наследница Емилија Ђукић услишила молбе, те 9. априла 1954. сав инвентар Предићевог радног простора предала на чување Народном музеју. Међу поклоњеним сликама нижу се радови из свих периода његовог живота, од акварелисаних дјечијих цртежа, па изванредне слике „Визија у облацима“, до посљедње, недовршене иконе „Каменовање св. Стефана“. Поред портрета, као најбројније Предићеве афирмације, ту су се стекле и скице за повељу, или израду религиозних слика. У легату се, поред слика и цртежа, по својој вриједности, истиче документарни дио са разним Предићевим забиљешкама, дневником из Италије, умјетниковом преписком, тестаментом, фотографијама и фоторепродукцијама, одликовањима, личним предметима. Из уметниковог атељеа у Народни музеј пренијети су и дијелови намјештаја, штафелај и сликарска палета.

Дио овог легата је и „Аутопортрет“ из 1949. године, настао неколико година прије сликареве смрти, управо у београдском атељеу. На њему је Предић приказан у црном одијелу испод којег је бијела кошуља са краватом. У питању је реалистички портрет.