На данашњи дан рођен је највећи романтичар из града са Неретве, Алексе Шантића.

Рођен 1868. у Мостару, Шантић је заувијек себе везао за тај град у ком је живио већи дио живота. Отац му је умро рано па је значајан период дјетињства провео код стрица. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба. Шантић је, као дијете из трговачке породице и сам завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани. По повратку у Мостар посветио се књижевном и друштвеном раду.

Стварао је у размаку од два вијека и више него други пјесници тог периода повезивао је идејне и пјесничке патње 19. и 20. вијека. У његовом пјесничком одрастању највише удјела имали су српски пјесници Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних најважнији утицај имао је Хајнрих Хајне. Своју највећу пјесничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија пуна је снажних емоција, љубавне туге, бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ ком је и сам припадао.

Иако је домовина била његова вјечита муза и инспирација, па му љубав није страна ријеч, Шантићу није недостајало љубави ни у животу. Штавише, волио је више пута, једну Зорку, једну Емину и Анку. Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинки. Амбијент његових љубавних песама амбијент је башта, бехара, шадрвана.

Како то често бива у животу једног умјетника - Шантић је волио баш ону која му није била суђена, Анку Томлиновић. По Дучићевим ријечима, и Анка је неизмерно вољела мостарског романтика.

Анка је била ћерка власника фото-атељеа Стјепана Томлиновића, која се доселила у Мостар. Алекса је пратио сваки њен корак, сједео у дућану чекајући да се појави како би јој се приближио. Дјеловала му је као привиђење... Тајанствена, сама, или у пратњи млађег брата, шетала је поплочаним улицама Мостара окупирајући мисли младог Шантића. Виђали су се свакодневно, и сваког пута би се случајно видјели, поразговарали и прошетали. Касније му је кроз смијех признала да је намјерно увијек излазила у исто вријеме, надајући се да ће он схватити сатницу и искористити прилику да је види. Када је од других сазнала да објављује пјесме, тражила је од Алексе примјерке Голуба и Невена, које је редовно читала и коментарисала. Пјесник се касније присјећао како јој је први пут изјавио љубав. Написао је песму "Ако хоћеш", баш њој. Пјесма од пет строфа брзо се нашла у Анкиним рукама.

"Ако хоћеш да ти пјевам

Ону тиху нојцу милу,

Развиј твоју густу косу

Мирисаву меку свилу!"

На његово изненађење, вратила му је пјесму без икаквог коментара. Потом се поздравила и кренула низ улицу, остављајући пјесника зачуђеним. А онда се окренула, насмијала и озбиљно рекла: "А што се тиче оног ако хоћеш – хоћу", и отрчала низ улицу. Међутим, ту су снови кренули низбрдо. Мала мостарска средина није умјела да прихвати љубав имућног Србина и Хрватице чији је отац само желио велики мираз и кућу у којој ће бити финансијски збринут. Осуђена на пропаст, њихова љубав је била испуњена свађама и расправкама између Алексе и његове мајке. Све док га једног дана мајка није довела испред иконе Светог Николе и заклела: "Ако је доведе у кућу, мајка ће их мртве дочекати. Црни покров ће бити њихови сватови".

Схвативши да нема избора, несрећни пјесник није имао снаге да се супротстави, унезвијерен отишао је код Анке да јој тражи опроштај јер је вјенчање немогуће. Алекса је прекинуо бурну везу са лијепом Хрватицом, које се сјећао до краја живота и којој је посветио већину својих љубавних пјесама. Анка се удала годину дана касније за доста старијег човјека из Загреба и заувијек напустила Мостар.

Сватови су тог дана прошли поред Шантићеве куће на Бранковцу, док је он свечаност посматрао са прозора, плачући.

Током живота објавио је велики број пјесама од којих су најпознатије: "Емина" (1903), "Не вјеруј" (1905), "Остајте овдје" (1896), "Претпразничко вече" (1910), "Што те нема?" (1897), "Вече на шкољу" (1904), "О класје моје" (1910), "Моја отаџбина" (1908)...

Алекса Шантић је преминуо од туберкулозе 2. фебруара 1924. Мостар је тога дана био завијен у црно, а становници скрхани јер је отишао комшија који је све волио подједнако.