- Шта кажеш Циле, пита ме Бране, језиком већ помало задебљалим од опорог домаћег вина, док ми показује слике из ЈНА. Служио је "Титову гарду".
- Бранчи каква си ти момчина био, могу замислити како су се цуре окретале за тобом кад прођеш чаршијом, додатно га соколим да настави причу из својих војничких дана у Карађорђеву.
- Ех Циле, могу ти рећи да и јесу. Да ти испричам кад нам је дошао Тито...
Сад више и не морам да га слушам, све те приче из војске су мање више исте и наслушао сам их се од људи рођених послије "оног рата" , а Брану и не треба публика, он ово свакако исповиједа себи, жалећи за младошћу која је прошла и неким временом, које се као и младост више никада неће вратити.
Плетенка се полако празни, "војник" поред мене сад стоји и салутира, а ја размишљам о феномену успомена из бивше нам армије...
- Љуби мајка свог јединца, чувај се и топли, спаковала сам ти вунене дуге гаће, у њима ти је замотано нешто пара, да ти се нађе - кроз сузе су шаптале мајке испраћајући синове на служење војног рока.
- Немој да нас обрукаш, изговара поносни отац, обучен у штедно одијело, које је носио само кад би ишао цркви. Тапше регрута по рамену и у руку му ставља свежањ новчаница, често више него што је у кући остајало.
Обореног погледа, у углу жељезничке станице стоји млада жена, у њеним очима нема суза, ноћас их је све исплакала. Шапће тихо, бојажљиво да нико не чује: "Пиши ми, чекаћу те...".
Главешина из војног одсијека даје знак да се улази у вагоне.
- Идемо момци, идемо војници, вакат је... Возом одлази пјесма и граја, а на станици остаје јецај мајки и вјереница.
- Ајде, ајде добро је више, шта га оплакујеш, шта би било да је не дај Боже к'о код Маре, прекорава отац испраћеног војника своју супругу.
- Јес' вала, хвала Богу па је здрав мајци својој, збори она у њедра, онако више за себе. Мару су жалили сви у селу, кукала је данима када се прочуло да је њен Ђорђо одбијен. Момчина, од брда одваљен, није регрутован због урођене срчане мане.
Ђорђу је сада упитно све, посао, женидба, ма читав живот. Заувијек је обиљежен жигом "момка под маном".
- Лудог опамети, паметног разбудали, дебелог смрша, а мршавог удебља, е то ти је била војска, што реце Шћепан Шћекић. Димче из Скопља ти постане брат, Јуре или Словенац како су га сви звали, ти је рекао да ће те звати за кума, само да се скине и прави свадбу.
- Како ти смрде руке на дрнч, приговара Золтан из Сомбора, док ти иглом из војничког комплета ради прву тетоважу. Писаће "ЈНА '75" и два слова, јуче ти је стигло писмо, чека те како је и обећала....
Проклети пасуљ и репета, мислиш у себи док радиш атомски с десна. Поручник је јутрос устао на лијеву ногу. Лијева страна ти је већ потпуно мокра од баре у коју већ пети пут падаш, ал' издржаћеш, још пар дана па ће одсуство које си добио као примјеран војник.
Крижаш календар, ситно је, за десет дана се скидаш, доста ти је више, пожелио си село, оца, мајку...и њу. Њу највише, изговараш на глас док гледаш у пожутјелу, изгужвану слику... Тада си још увијек несвјестан да у војсци ниси ништа оставио, него понио. Понио си успомене за цијели живот...
Нисам служио војску, кад сам стасао већ је била на измаку, не сјећам се много ни Југославије па не могу бити носталгичан, те овај текст представља омаж свим онима из педесет и неке...А Бране? Ту је горд и поносан, чека остав, а и вријеме је за нову плетенку..
Пише: Давор Цицовић
