"Damnatio memoriae" је латински израз који подразумјева поступак забране сјећања или протјеривања из јавне успомене.

Данас нема жена у црном.

Застава на пола копља.

Не чују се осуде из Вашингтона и Брисела.

Информативне емисије релевантних свјетских медија не почињу минутом ћутања. 

Минутом не, али ћутањем да.

Прошло је 20 година од тужног седамнаестог марта, дана кулминације погрома Срба са подручја Косова и Метохије.

Уз прећутну подршку УНМИК-а и КФОР-а 17. 3. 2004. године припадници терористичке ОВК започињу етничко чишћење петнаест градова и села, што за резултат даје преко 4000 протјераних, 28 убијених и скоро 1000 рањених.

Да је у питању плански пројекат са елементима геноцида, културоцида и урбицида, а не инцидент локалног карактера,  говоре подаци да је за два дана запаљено око хиљаду кућа, тридесет и пет манастира и цркава и уништено преко 10.000 фресака, икона и других црквених реликвија.

Истрајност у затирању српског присуства на Косову исказана је и кроз паљење књига крштених, вјенчаних и умрлих.

Излишно је напомињати да организатори и реализатори "мартовског погрома" нису изведени пред лице правде, у склопу већ добро познате агенде међународне заједнице "Адем је жртва, а Марко посљедица спонтане реакције на српску агресију."

И да завршим оним чиме сам можда требао почети, стихом из пјесме Симонида, Милана Ракића.

Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи!

Пише: Давор Цицовић