Хришћански празник Божић у прошлости, као ни данас, није се могао замислити без окићеног храстовог дрвета које уз рој варница сагоријева на огњишту и грије дом у божићној ноћи. У њему је сабрана сва симболика старог вјеровања и хришћанске религије.
Упркос глобализацији, која данас меље националне културе и обичаје, бадњак и даље тврдоглаво опстаје у домовима макар и као најмања храстова гранчица украшена црвеним врпцама и житним класјем.
Људи који данас уносе бадњак у кућу најчешће не размишљају о његовој старој симболици, иако су обичаји везани за Бадњи дан неописиво стари. Они обједињују најдревније симболе човјечанства. У њему су уједињени снага храста и прометејски пламен који је разбио мрак и угријао човјечанство.
По хришћанским схватањима, бадњак је симбол дрвета које је Јосиф унио у витлејемску пећину и заложио га да угрије богородицу Марију и тек рођеног богомладенца Исуса. С друге стране, етнолози и антрополози подсјећају на то да је поштовање светог дрвета много старије и да се само надовезује на прастаре старословенске обичаје и вјеровања.
Древни обичаји и религијска схватања поријеклом из прасловенске заједнице одржали су се међу Јужним Словенима боље него код осталих словенских народа управо зато што су се спојили с хришћанском митологијом и ритуалном праксом.
Још су антички путописци описивали Словене као народ који поштује шуме и воде, а храст наводе као њихово најсветије дрво с божанским духом. Савремени научници наводе да је древно вјеровање тврдоглаво опстало до данашњих дана у поштовању посвећених храстовазаписа и нарочито бадњака. Зато по селима и данас домаћини с бадњаком разговарају, засипају га пшеницом и заливају вином прије него што га посијеку, а укућани светом дрвету пјевају "Бадњаче, рођаче" док га уносе у кућу.
Фамилијаран однос с бадњаком расвијетлио је етнолог Веселин Чајкановић, који је у својим истраживањима утврдио да су божићни обичаји најбоље очували неуништиву основу народне религије поштовање култа предака.
По њему, свечана бадња вечера је била посвећена утемељивачима породице и рода, чија је духовна храна на оном свијету била радост због окупљања потомака бројних као искре бадњака. Посластице и суво воће које су дјеца с весељем тражила у слами разбацаној по поду подсјећала су на то да се ништа не рађа без коријена и да плодове које једемо дугујемо прецима који из подземног свијета тјерају сјеме да клија и развије се у богат род. Зато ни спаљивање светог храста бадњака усред зиме, доба кад природа привидно умире, није чин уништења, већ наговјештај поновног рођења свијета који најављују душе светих предака које ујутро у лику положајника посјећују дом и поздрављају потомке.
