Највећи живи српски пјесник Матија Бећковић је, као драги гост Удружења Срба Херцеговаца, Нову 7528. православну годину дочекао у Новом Саду. У Српској Атини говорио је о Српској Спарти. Његов говор преносимо у цјелости.

Браћо и сестре Херцеговци и пријатељи Херцеговине, даме и господо, срећна слава!

Указали сте ми незаслужену част позивом да будем с вама и подигнем чашу на овој трпези љубави и дочеку Српске нове године у Српској Атини.

Знам да вам неће бити мрзно ако најпре наздравим Црногорско-Приморској Митрополији Српске православне цркве.

Коме бисмо у овој ноћи се дубље поклонили и у овом пресудном часу него њеним светињама, њеном мучени Косову и њеној скупој судбини. Не бисмо погрешили ни када бисмо уз „Христос се роди“ овог Божића рекли и „Црна Гора се роди“.

О коме, сем него о њој, и њеној Митрополији вечерас говори широм планете у свакој српској кући у којој свећа гори, баш у време кад се чинило да је Леотар сменио Ловћен, Требиње Цетиње, а Грачаница на цркви и капелу на Ловћену очи хришћанске васељене окренуле су се у чуду у Црногорско-приморској митрополији.

Баш кад се чинило да је све помрло шапатом васкрсла је и појавила се у својој слави, лепоти и висини као свијетли образ Црне Горе, Српске православне цркве и српскога народа.

Кад се чинило да су се Црногорци предали, да су пристали на све и могу без свега, устали су и показали да не могу без оног најсветијег и најбитнијег – своје цркве и вере у Бога.

Дирнути у очињи вид устали су да бране своје очи, не оне из главе, него оне праве.

Ћутали су кад су им порицали историју, преименовали језик и писмо, а стали у одбрану вере знајући, ако им узму цркву – узели су им све, а ако цркву одбране неће им узети ништа.

Тако су у најтужније дане ове Митрополије њу уписали међу најславније у својој вишевековној историји.

 Ујединили су се око оног суштинског, важнијег од свега другог, због чега вреди живети и умрети и тако дали пример и путоказ око чега би се као око Косовскога завета опет могао ујединити цео српски народ.

Још једном је удар нашао искру у камену и обистинила се стара истина да је одбрана са животом скопчана.

Ко је икад могао у сну снити, да ће у Српској Спарти, Србе и српску цркву прогонити и да ће Црна Гора, која је била имање Цетињскога манастира, отимати и манастири и манастирско имање и да ће од цркве, која јој је дала крштеницу, тражити да се легитимише и покаже своју легитимацију њима.

И да ће брат, који не верује, отимати храмове брату који верује.

И да Немањићи у Црној Гори неће имати ништа, као што им и име каже, да ће се питати да ли се Савина вода, Савин лакат и Савин кук зову по Светом Сави или Сави Ковачевићу.

Да се неће знати чије је Мирослављево јеванђеље, ни чији је манастир и ћивот Острошког Чудотворца.

Митрополија треба да докаже чији је који манастир, мада је на сваком манастиру иза врата написано ко га је и кад подигао, а чим уђеш у њега, ту је и портрет његовог домаћина и његов гроб.

Црногорско-приморска митрополија је већ једном убијена. Њен митрополит и 146 свештеника су побијени од безбожника без суда и закона. Сви су уписани у Триптих Светих и као свештеномученици премештени на иконе.

Из њихове крви и крвљу заспане земље Митрополија се обновила.  Уместо да се њоме поносе, хоће да је дотуку.  Већ су тукли владику Методија, а Митрополиту је изречена последња опомена.

Давно је уочено да Његош за све јунаке у „Горскоме вијенцу“ наводи из ког су племена, осим за игумана Стефана, који је и најстарији и најпаметнији.

Он је славио Божић у Витлејему, славио га у Атонској Гори, славио га у светом Кијеву.

Он је многа зажегâ канђела на олтаре цркве православне. Он представља највишу мисао и целу хришћанску васељену.

Он о себи каже:

„Ја сам много обишâ свијета, најсветије небеске храмове што је земља небо подигнула. Ја сам редом сваки полазио. Насркâ се димац жртвеника. Пењâ сам се на Свештену Гору, са које је страшно предсказање своје судбе Јерусалићу, разгледô сам и свете пећине, ђе је сунце хришћанство родило, ђе небо јасле освештало, ђе су цареви небеском младенцу похитали с даром поклонит се. Гледао сам Гестиманску башту оцрњену срамом и издајом. Свету лампу луд ветар угаси.”

Оно што је игуман Стефан у „Горском вијенцу“, то је српска црква и њена митрополија у Црној Гори данас.

То је једина вишенационална и универзална институција у Црној Гори у којој нису сви једноумци из истог села и племена. Високу крилату реч и универзалну мисао њених духовника слуша и данас цео свет.

Њој су се одазвали и Рим и Цариград, и Лондон, и Париз, и Њујорк, и Чикаго, Будимпешта, и Копенхаген, и Нови Сад и Београд.

Хиљаде младих људи кренуло је пешке према небу.

Један Куч ми је јуче послао поруку:

„Оздрависмо гледајући у свијетли образ Црне Горе у ове божићне дане.“

Помишљао сам да би и митрополит Амфилохије данас могао поновити некадашње речи владике Данила:

„Благо мени моји соколови, благо мени јуначка слободо. Јутрос си ми дивно васкрснула из гробова нашијех ђедова.“

Браћо Срби, Христос се роди! Срећна вам Нова година.