Najveći živi srpski pjesnik Matija Bećković je, kao dragi gost Udruženja Srba Hercegovaca, Novu 7528. pravoslavnu godinu dočekao u Novom Sadu. U Srpskoj Atini govorio je o Srpskoj Sparti. Njegov govor prenosimo u cjelosti.

Braćo i sestre Hercegovci i prijatelji Hercegovine, dame i gospodo, srećna slava!

Ukazali ste mi nezasluženu čast pozivom da budem s vama i podignem čašu na ovoj trpezi ljubavi i dočeku Srpske nove godine u Srpskoj Atini.

Znam da vam neće biti mrzno ako najpre nazdravim Crnogorsko-Primorskoj Mitropoliji Srpske pravoslavne crkve.

Kome bismo u ovoj noći se dublje poklonili i u ovom presudnom času nego njenim svetinjama, njenom mučeni Kosovu i njenoj skupoj sudbini. Ne bismo pogrešili ni kada bismo uz „Hristos se rodi“ ovog Božića rekli i „Crna Gora se rodi“.

O kome, sem nego o njoj, i njenoj Mitropoliji večeras govori širom planete u svakoj srpskoj kući u kojoj sveća gori, baš u vreme kad se činilo da je Leotar smenio Lovćen, Trebinje Cetinje, a Gračanica na crkvi i kapelu na Lovćenu oči hrišćanske vaseljene okrenule su se u čudu u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji.

Baš kad se činilo da je sve pomrlo šapatom vaskrsla je i pojavila se u svojoj slavi, lepoti i visini kao svijetli obraz Crne Gore, Srpske pravoslavne crkve i srpskoga naroda.

Kad se činilo da su se Crnogorci predali, da su pristali na sve i mogu bez svega, ustali su i pokazali da ne mogu bez onog najsvetijeg i najbitnijeg – svoje crkve i vere u Boga.

Dirnuti u očinji vid ustali su da brane svoje oči, ne one iz glave, nego one prave.

Ćutali su kad su im poricali istoriju, preimenovali jezik i pismo, a stali u odbranu vere znajući, ako im uzmu crkvu – uzeli su im sve, a ako crkvu odbrane neće im uzeti ništa.

Tako su u najtužnije dane ove Mitropolije nju upisali među najslavnije u svojoj viševekovnoj istoriji.

 Ujedinili su se oko onog suštinskog, važnijeg od svega drugog, zbog čega vredi živeti i umreti i tako dali primer i putokaz oko čega bi se kao oko Kosovskoga zaveta opet mogao ujediniti ceo srpski narod.

Još jednom je udar našao iskru u kamenu i obistinila se stara istina da je odbrana sa životom skopčana.

Ko je ikad mogao u snu sniti, da će u Srpskoj Sparti, Srbe i srpsku crkvu progoniti i da će Crna Gora, koja je bila imanje Cetinjskoga manastira, otimati i manastiri i manastirsko imanje i da će od crkve, koja joj je dala krštenicu, tražiti da se legitimiše i pokaže svoju legitimaciju njima.

I da će brat, koji ne veruje, otimati hramove bratu koji veruje.

I da Nemanjići u Crnoj Gori neće imati ništa, kao što im i ime kaže, da će se pitati da li se Savina voda, Savin lakat i Savin kuk zovu po Svetom Savi ili Savi Kovačeviću.

Da se neće znati čije je Miroslavljevo jevanđelje, ni čiji je manastir i ćivot Ostroškog Čudotvorca.

Mitropolija treba da dokaže čiji je koji manastir, mada je na svakom manastiru iza vrata napisano ko ga je i kad podigao, a čim uđeš u njega, tu je i portret njegovog domaćina i njegov grob.

Crnogorsko-primorska mitropolija je već jednom ubijena. Njen mitropolit i 146 sveštenika su pobijeni od bezbožnika bez suda i zakona. Svi su upisani u Triptih Svetih i kao sveštenomučenici premešteni na ikone.

Iz njihove krvi i krvlju zaspane zemlje Mitropolija se obnovila.  Umesto da se njome ponose, hoće da je dotuku.  Već su tukli vladiku Metodija, a Mitropolitu je izrečena poslednja opomena.

Davno je uočeno da Njegoš za sve junake u „Gorskome vijencu“ navodi iz kog su plemena, osim za igumana Stefana, koji je i najstariji i najpametniji.

On je slavio Božić u Vitlejemu, slavio ga u Atonskoj Gori, slavio ga u svetom Kijevu.

On je mnoga zažegâ kanđela na oltare crkve pravoslavne. On predstavlja najvišu misao i celu hrišćansku vaseljenu.

On o sebi kaže:

„Ja sam mnogo obišâ svijeta, najsvetije nebeske hramove što je zemlja nebo podignula. Ja sam redom svaki polazio. Nasrkâ se dimac žrtvenika. Penjâ sam se na Sveštenu Goru, sa koje je strašno predskazanje svoje sudbe Jerusaliću, razgledô sam i svete pećine, đe je sunce hrišćanstvo rodilo, đe nebo jasle osveštalo, đe su carevi nebeskom mladencu pohitali s darom poklonit se. Gledao sam Gestimansku baštu ocrnjenu sramom i izdajom. Svetu lampu lud vetar ugasi.”

Ono što je iguman Stefan u „Gorskom vijencu“, to je srpska crkva i njena mitropolija u Crnoj Gori danas.

To je jedina višenacionalna i univerzalna institucija u Crnoj Gori u kojoj nisu svi jednoumci iz istog sela i plemena. Visoku krilatu reč i univerzalnu misao njenih duhovnika sluša i danas ceo svet.

Njoj su se odazvali i Rim i Carigrad, i London, i Pariz, i Njujork, i Čikago, Budimpešta, i Kopenhagen, i Novi Sad i Beograd.

Hiljade mladih ljudi krenulo je peške prema nebu.

Jedan Kuč mi je juče poslao poruku:

„Ozdravismo gledajući u svijetli obraz Crne Gore u ove božićne dane.“

Pomišljao sam da bi i mitropolit Amfilohije danas mogao ponoviti nekadašnje reči vladike Danila:

„Blago meni moji sokolovi, blago meni junačka slobodo. Jutros si mi divno vaskrsnula iz grobova našijeh đedova.“

Braćo Srbi, Hristos se rodi! Srećna vam Nova godina.