Сjећања на др Миодрага Лазића међу некадашњим борцима из Илијаша.

Посебно су тужни јер због епидемије не могу да стигну на последњи испраћај вољеног доктора, преносе Новости.

Ратне страхоте су неизречиво искуство након којих се људи са којима то преживите гледају сасвим другачијим, блиставијим, осјећајнијим, једном рјечју, неким љепшим очима из којих на помен тих страхота заискри посебан жар из кога избија сам живот.

Такав необичан, а опет сасвим једноставан поглед одлутао негде према обронцима планине Звијезде која се издиже изнад Илијаша, видјели смо само дан након вјести о смрти др Миодрага Лазића у погледу Срђана Мирића, који је након Дејтонског споразума морао да напусти своје родне Чекрчиће, одакле је у избегличкој колони стигао у Брчко. У том погледу јасно се оцртавало и сјећање на 20. октобар 1994. године, дан када је Срђан тешко рањен.

Некако побожно, мирно и тихо присјећа се он тог сунчаног и топлог октобарског поднева када је веома тешко рањен на прагу родне куће у својим Чекрчићима.

-Прве линије одбране биле су удаљене од наших кућа највише до 500 метара. Са десне обале Босне тамо где је линија раздвајања прелазила са једне на другу обалу, нашао ме снајпериста. Погодио ме у десни кук, и метак ми је на унутрашњој страни леве бутине добро оштетио аорту. Прва помоћ ми је била пружена одмах ту, а онда ме је возило УНПРОФОР-а пребацило до Илијаша, одакле сам веома брзо стигао у “Жицу” на операциони сто доктору Лазићу. Осим лијеве ноге он ми је спасио и живот. Данас сасвим нормално ходам и живим- прича нам Срђан који је у тренутку рањавања имао 29 година.

Необичности какве може донијети само рат исплеле су овај догађај од почетка до краја. Једна од невјероватних необичности тиче се и Срђановог превоза до болнице “Жица” у Блажују након рањавања. Пошто су Срби из Чекрчића остали да бране куће и породице скоро у потпуном окружењу, није било нормалног пута за возила према Илијашу. И зато су војници из састава канадског батаљона УНПРОФОР-а својим возилом на молбу локалног становништва пребацили рањеног Срђана до Илијаша.

-Неке сретне звијезде су се поклопиле тога дана, бар када сам ја у питању. Замислите случајности, рањеног српског војника УНПРОФОР довози у болницу. Истовремено др Лазић тај дан је стигао из обиласка породице у Нишу. Тамо су му колеге дале метар “графта”(врста протезе). За једног пацијента треба 10 центиметара. И он је мени то првом уградио и тако спасио живот”, казује нам Срђан.

Овај случај нашао се и у књизи др Миодрага Лазића “Дневник ратног хирурга” на 93. страни овог ратног свједочанства страдања и борбе за опстанак српског народа у сарајевској котлини , коју је др Лазић пре 11 месеци промовисао и у Брчком. На промоцији је био и Драган Пештић, пријатељ, комшија и напослетку кум Срђанов.

Драган из рата носи најмање двије ране.

-Прво рањавање било је 26. јула 1992.године. Услови у амбуланти ресторана будуће болнице “Жица” били су гротескни. Лежим на кревету поред шанка на коме је боца са инфузијом. А рањеници пристижу. Памтим др Пејића, докторицу Бошковић, а посебно су ме одушевили несвршени ученици медицинске школе. Дечаци и девојчице, а толико борбе за сваки живот- прича нам Драган.

Друго рањавање било је у октобру исте године. Драган себе назива “петооктобарском” жртвом. Тешко рањавање у главу. Брзо стиже до “Жице” сад већ пристојне медицинске установе, колико се то могло уредити у ратним условима.

-Мене је оперисао др Пејић, али сам често виђао др Лазића који је око себе ширио невероватну позитивну енергију. Такав осјећај у близини некога никада пре ни после нисам осјетио. Он је за живота ушао у наше Крсне славе свих нас који смо током рата били у сарајевској котлини. Нема славе да се не поведе прича о др Лазићу, јер је међу гостима бар неко био његов ратни пацијент, који је преживио захваљујући докторима из “Жице”, међу којима место на челу стола припада др Миодрагу Лазићу”, казује нам Драган Пештић, који је као и Срђан породично гнездо свио у Брчком.

Становници брчанског насеља Илићка, где се смјестио највећи број избеглих Срба који су у Брчко стигли из сарајевске котлине након Дејтонског споразума, су сриједу уз звуке “Марша на Дрини” на достојанствен начин опростили од свог доктора.

Кажу нам, он је само случајно рођен негдје друго, али је његово срце било наше. И сви изражавају невјероватну тугу што због епидемије, нису били на посљедњем испраћају човјека који ће остати да траје у сјећањима српског народа.