У мрачној улици надомак Буенос Ајреса, на данашњи дан 1957. године, догодио се покушај атентата на Анте Павелић, бившег поглавара Независне Државе Хрватске.

На њега су испаљена два метка, од којих је тешко рањен, а од посљедица тих рана умро је двије године касније, у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду.

Благоје Јововић пресудио је Анти Павелићу, а рекао је да је то учинио како би осветио све српске жртве које су страдале од усташке руке током Другог свјетског рата.

Јововић, бивши припадник Југословенске војске и учесник ратних дешавања током Другог свјетског рата, након слома Југославије 1941. године пролази кроз различите војне и политичке формације, да би послије рата емигрирао у Јужну Америку, гдје се повезивао са српском дијаспором.

С друге стране, Павелић је након 1945. године, уз помоћ мрежа за бијег ратних злочинаца, успио да напусти Европу и преко Италије и других рута стигне до Аргентине, гдје је годинама живио под лажним идентитетима.

Атентат из априла 1957. године остао је обавијен бројним нејасноћама, од тога како је тачно изведен, до тога ко је све учествовао у његовој организацији. Различити извори нуде различите верзије догађаја, а детаљи се и данас разликују у зависности од свједочења и историјских интерпретација.

Како је то изгледало можда најбоље описују ријечи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи Тиха Бурзановића “Два метка за Павелића”: - Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видио… Почео да виче: ”Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу народ видјети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем?

Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!” И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу. Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај - сликовито је дочарао Јововић.

Аргентински новинари успјели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио за хрватски народ”. Између осталог, осврнуо се и на покушај атентата и рекао:

- Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност… -

Прича о Благоју Јововићу годинама је била позната углавном у уским круговима дијаспоре и кроз свједочења савременика, да би тек касније постала шире позната јавности и предмет интересовања историчара и медија.

Мистерију, ко је пуцао, разријешио је 1998. године сам Јововић. 

Он је 1999. посјетио први пут СР Југославију, послије 55 година. Допутовао је из Аргентине и посјетио манастир Острог, сусрео се с митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом рекао да је он човјек који је убио Анту Павелића.

Послије тога шира јавност је сазнала прави идентитет човјека који је пуцао на Павелића у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. 

Умро је 2. јуна 1999. у Росариу, Аргентини, само неколико мјесеци послије посјете, прве и посљедње, свом родном крају.