Првог дана децембра 1918. регент Александар Карађорђевић прогласио је у палати Крсмановић, на Теразијама у Београду, стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, преименованог Видовданским уставом 1921. у Краљевина СХС, а 1929. у Југославија.

Стварање заједничке државе те 1918. било је плод величанствених војних побједа Срба од 1912. до 1918. оба балканска и Првом свјетском рату, чији је исход и решен пробојем Солунског фронта који су средином септембра 1918. извели Срби.

Борбе, ратови и бројне жртве

У то вријеме, стварање заједничке државе, што је био званично прокламовани ратни циљ Србије још почетком рата, било је одушевљено прихваћено као коначно остварење вјековног сна.

Почев од устанака почетком 19. вијека све ослободилачке тежње Срба подразумијевале су ослобођење и уједињење Срба са обе стране Саве и Дунава. Био је то напор низа генерација, кроз борбе, ратове и бројне жртве.

Цјелокупан историјски и етнички простор Срба окупљен је стварањем Краљевства СХС под једним државним кровом.

Када су Срби пробили Солунски фронт септембра 1918. из рата су избачене Бугарска, 29. септембра, потом Турска, 30. октобра, а онда после муњевитог ослобађања Србије и Београда 1. новембра, Аустроугарска је капитулирала 3. а Немачка 11. новембра.

Српска војска убрзо је наставила напредовање на сјевер, ослобађањем Баната, Срема, Бачке и Барање, као и на запад све до Ријеке, Алпа, Караванки, Прекмурја.

Претходно, победама у Балканским ратовима 1912/1913 ослобођене су Стара и Јужна Србија, данашње Косово и Метохија и Сјеверна Македонија.

Вијековима је тињала тежња за уједињењем

Уочи капитулације Аустроугарске широм државе Хабзбурга, оглашавали су се национални покрети опредјељени за осамостаљење или макар широку аутономију, од Чеха и Словака, преко Румуна, Пољака, Италијана, па и Мађара, чак и Нијемаца незадовољних Хабзбурзима. 

Код Срба са простора Аустроугарске вијековима је тињала тежња за уједињењем са Србима јужно од Саве и Дунава, тадашњом Краљевином Србијом, због чега су страховито страдали, посебно од почетка рата 1914.

У то вријеме, идеја уједињења, стварања заједничке југословенске државе била је жива и међу Словенцима, као и код знатног дијела Хрвата, на приморју готово неподијељено. 

У Загребу је 29. октобра проглашено стварање тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба, с циљем окупљања југословенских народа са територије Аустроугарске, која није заживјела.

Срби са простора дотадашње Аустроугарске стварају тих дана народне одборе или вијећа, с циљем самоопредељења, прихвата српске војске, завођења реда у локалним срединама.  

Истицана су српска знамења, заставе, иконе, слике краља Петра или регента Александра. Слиједиле су депутације пут Београда, с молбама да српске трупе што прије ослободе Срем, Банат, Бачку, Барању. Слична је ситуација била и у низу локалних средина Босне, као и Далмације, чак и у Штајерској.

Велики народни збор

На Великом народном збору, под вођством др Жарка Миладиновића, одржаном 24. новембра 1918. у Руми, проглашено је присаједињење Срема Краљевини Србији.

У Новом Саду је сутрадан, 25. новембра, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, коју су водили Игњат Павлас и Јаша Томић, прогласила је присаједињење Краљевини Србији.

Дан потом, 26. новембра, током другог редовног засједања Подгоричка скупштина донијела је одлуку о припајању Црне Горе Краљевини Србији. Скупштином је предсједавао Саво Церовић.

Отуда, Војводина, односно Срем, Банат, Бачка и Барања, као и Црна Гора, у нову заједничку државу образовану 1. децембра 1918, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, ступиле су као саставни дио Краљевине Србије.

Нишка декларација

Нишком декларацијом 7. децембра 1914. године, власти Краљевине Србије званично су објавиле да су њени ратни циљеви ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца под једним државним кровом. Био је то службени акт који је донијела Скупштина Србије, тада измјештена у Ниш, ратну престоницу земље.

Паралелно, емигранти са простора Аустроугарске опредијељени за уједињење образовали су Југословенски одбор 1915. године. Чинили су га истакнути Срби, Хрвати и Словенци са простора тадашње Аустроугарске, готово искључиво интелектуалци. Напустивши Аустроугарску они су из Рима, Париза, Лондона, и других средина, утицали, контактима и осмишљеном пропагандном с циљем стварања нове заједничке државе са Србијом.

Дио њих се опредијелио да се прикључи српској војсци на Солунском фронту, као добровољци, попут десетина хиљада Срба са простора Аустроугарске. 

Преговори о уједињењу вођени на Крфу

Преговори о уједињењу вођени су на Крфу, где је 20. јула 1917. донета Крфска декларација. Уследио је Женевски споразум, потписан 9. новембра 1918. између представника Краљевине Србије, Народног вијећа из Загреба и Југословенског одбора, што је крунисано прогласом уједињења 1. децембра 1918. у Београду.

Званични став од уједињења 1918. и током највећег дијела постојања међуратне Краљевине Југославије, био је да нову државу настањују припадници једног, иако троименог народа. Циљ је био југословенска нација.

Нова Југославија израсла из ослободилачке борбе током Другог светског рата имала је, међутим, сасвим другачије поставке.