Иако је Први српски устанак подигнут против зулума одметнутих дахија, треће године од његовог избијања, у љето 1806. године, увиђајући размјере и карактер устанка, Стамбол проглашава џихад против Срба, ријешен да се свим средствима обруши на њих и побуну угуши у крви.

Савезнички француски генерали израдише план који се, у најкраћем, одвијао овако: Од Видима је наступало 1.800 војника под командом Јусуф-паше. Скадарски Ибрахим-паша Бушатлија је кренуо из Ниша ка Делиграду са 55.000 војске. Међутим, највећу пријетњу је чинило преко 40.000 босанских Турака под командом Сулејман-паше Скопљака. Они су и раније упадали у Подриње и Мачву, чинећи стравичне злочине над недужном рајом, остављајући пустош и згариште иза себе. Вјерски фанатизовани и окрутни, бошњаци су били најопаснији од свих турских војски, по мишљењу српских војвода. Посебна трагика је била у поријеклу тих “Турака”, који су говорили српским језиком и писали ћирилицом. Овом приликом, продирући ка Шапцу, превазишли су по свирепости све до тада виђено.

У том критичном тренутку Карађорђе са војском код Делиграда чека да сузбије Турке од Ниша, док је Миленко Стојковић  код Пореча 6. јула већ јуначки поразио видинску војску. Вожд поручује Ненадовићима Матеји и Јакову да преговорима са Турцима “купе” нешто времена, док он не стигне у помоћ, истовремено оштро пријетећи да ће сурово казнити сваки кукавичлук и дефетизам, што је касније и учинио. Чим је на Морави разбио Турке, окреће брзо војску ка Дрини. Преговори заиста успорише турско напредовање, које је ишло у двије колоне према Шапцу и Ваљеву, са намјером да се код Палежа споје и продру ка Београду. Вожд то дозна преко својих људи у Аустрији па је главна стратегијска идеја била спријечити спајање тих двију војски. Због тога главнину снага предаје Милошу Обреновићу, који код Братачића 1. августа скрши колону сребреничког Хаџи-бега, што се из Соко-града кретала ка Ваљеву.

Сам Карађорђе хита ка Шапцу, вршећи успутну брзу мобилизацију свег мушког људства, које осим оружја носи будаке, сјекире и други алат. Требало је подићи тврди шанац, јер бројчана надмоћ Турака налаже  дефанзивну тактику. Успут се војска причешћује код села Трбушаца, а послије ће и у шанцу свако јутро попови држати службу Божју.  Вожд, познајући тај терен из ранијих окршаја, уочи стратешки потенцијал бријега Мишара за градњу шанца, којим ће затворити пут Турцима ка Београду. Вођен инстинктом рођеног војсковође и знањем стеченим у аустријском фрајкору, Ђорђије с војском за само три дана даноноћног рада сагради моћно утврђење, по свим правилима тадашње фортификације. Шанац је четвороугао, страница око 300 метара дугих, окружен преко метар дубоким ровом, са великим “вучјим јамама”, из којих стрши зашиљено коље. На грудобрану је палисад од дебелог зашиљеног коља, са банкетом за два реда стријелаца и ровом за резерву, која је пунила оружје и попуњавала поредак стрелаца. На шанцу су и четири угаоне табле за два топа, једну хаубицу и једну кумбару. У шанац се затворило близу 7.000 српских бораца и на сваком сектору су одређене старјешине које су одржавале беспријекоран поредак, а све је било под гвозденом вождовом контролом.

Српску коњицу јачине око 1.700 војника, под командом попа Луке Лазаревића, вожд је сакрио у оближњу шуму Јеленчу и она ће донијети кључну превагу у критичном тренутку битке. Везир Скопљак је, чекајући прикупљање својих око 40.000 војника, дао времена вожду да ово све уреди и припреми. Ујутро у осам сати 13. августа преко ријеке Думаче почео је турски напад у линеарном поретку коњице. Прије тога је извршена јака артиљеријска припрема, али без велике штете по Србе. Једно неексплодирано ђуле пало је пред ноге самом Карађорђу који је, висок као бор, мирно стајао насред шанца, у гуњу, са црном шубаром на глави. Са једног високог јасена неки Турчин је наводио своју артиљерију, али убрзо га прецизним хицем одатле “скину” Тадија Црнобарац. Пред шанцем турска коњица натрча на запреке од коља и дивље лозе, коњи се почеше саплитати и падати и тад, по Вождовој команди, топови и бирани српски стријелци отворише жестоку ватру, што сасијече и осујети први напад у којем изгину доста бегова и барјактара.

Ускоро услиједи и други напад у масовном збијеном поретку коњице и пјешадије, али многи падоше под прецизном ватром, а други завршише на оштром кољу “вучјих јама”. Ударивши на тврдо, почетна турска надменост пређе у панично повлачење, упркос канџијама и псовкама њихових официра. Наступи прекид напада у којем су хоџе и дервиши успјели повратити пољуљани морал јединица.

Потом кренуше у страховит одсудни напад, жестоко навали коњица под командом озлоглашеног јунака Кулин-капетана. Овај пут Турци се пробише до самог грудобрана и почеше ускакати у шанац, гдје отпоче борба прса у прса. У том драматичном тренутку  Карађорђе топом даде знак скривеној српској коњици. Тад се преко 1.500 коњаника, подијељених  у два дијела, у дивљем јуришу зари у бок и леђа Турцима. Први одред, под командом Луке Лазаревића, сможди затечене Турке око шанца, правећи страшну кланицу, док други, вођен протом Матејом и Лазаром Мутапом, изгази и исијече турске артиљерце и потисну везирову гарду, па се устреми на њихову резерву према селу Орашцу. Тада вожд нареди отварање капије шанца и у средину турског распореда стреловито јурнуше пјешаци, нагнавши их у безглаву бјежанију, гдје су листом гинули у расулу и паници.

Врео љетни дан испуни тежак мирис крви и запомагање рањеника. Бој се оконча око шест часова бриљантном српском побједом. Осматрачи са аустријске стране у Беч јавише да је око шанца изгинуло близу 3.000 Турака, међутим српски потјерни одреди наредна два дана уништише скоро још толико. Само у Китогу војска Стојана Чупића и Милоша Поцерца је посјекла преко 1.000 турских војника, док је у засједи проте Смиљанића страдало њих око 500, а 300 било заробљено. Дио виђенијих Турака је потражио спас преко Саве у договору са Аустријанцима, али их је и тамо у селу Босуту сустигла потјера Лазара Мутапа и Цинцар Јанка. Ту су посјечени Остроч-капетан, хаџи Мосто и многи други. У овој бици је погинуо необично велики број турских великаша, паше Видајић и Сјерчић, Кулин-капетан и још многи други прваци.

Српски губици се процјењују на око 500 људи. Ова величанствена побједа, једна од најзначајнијих у српској историји, била је прекретница устанка и први велики камен ударен у темеље обнове српске државе. Она је у небо дигла углед српске војске и команде, дајући јој вјеру и самопоуздање за велика достигнућа у будућим временима, јер ће борба Срба са обје стране Дрине за ослобађање од турског јарма трајати још дугих 100 година, све до Берлинског конгреса и Првог балканског рата.

Вишњић и “Индекси”

Ову славну српску побједу опјевао је у дивној епској пјесми “Бој на Мишару” српски Хомер Филип Вишњић, али мало људи зна да су по тим стиховима сарајевски “Индекси” 1967. снимили истоимену поп композицију у чији су аранжман ушли и звуци гусала. Иначе је ова битка  била врло честа умјетничка инспирација.

Аутор: Драган Мијовић