Рат сам провео као и сви становници Српског Сарајева у дуплом обручу, без основних средстава за живот и под непрекидним гранатирањем и пуцњавом. Идеју да пишем сам добио на основу лажи друге стране о опсади Сарајева и кад сам видио да су нека имена наше дјеце на списку погинуле дјеце града Сарајева представљене као жртве српске агресије. Најтежи тренутак у рату ми је био кад сам видио мртвог друга, a мајка ми је рекла да сам од тог дана постао неко друго дијете.

Рекао је то, између осталог, у интервјуу "Гласу Српске" писац Бојан Вегара, аутор књиге "Дјеца коју није волио свијет", а која је протеклих седмица изазвала велику пажњу публике у Републици Српској, а нарочито у сарајевском крају.

У разговору за "Глас" Вегара открива како је написао ову књигу, враћа сјећања на ратна времена и указује на заборав којем смо склони. 

ГЛАС: Гдје Вас је затекао рат, гдје сте га и како провели?

ВЕГАРА: Сами почетак рата ме затекао у Пазарићу, али одмах сам пребачен у Хаџиће код тетке. Одатле сам у конвоју отишао за Црну Гору, потом у Србију да би се крајем љета те 1992. године поново вратио у Хаџиће гдје сам провео читав рат. Тај рат сам провео као и сви становници Српског Сарајева у дуплом обручу без основних средстава за живот и под непрекидним гранатирањем и пуцњавом. Тај живот је данас незамислив и тешко описив онима који га нису осјетили. Живот у ходницима и подрумима, те непрекидна страховања и присуство смрти су били свакодневни. Гинуло се сваки дан и били смо лака мета за непријатеља. Није било струје и воде, а хранила нас је међународна заједница старим конзервама.

ГЛАС: Откуд идеја да напишете ову књигу у чијем се наслову крије сва трагика и туга уплетена у судбину дјеце Српског Сарајева?

ВЕГАРА: Идеју сам добио на основу лажи друге стране о опсади Сарајева, али и кад сам видио нека имена наше дјеце на списку погинуле дјеце града Сарајева и то представљене као жртве српске агресије. Свјестан дара почео сам да пишем ову књигу, јер за нас нико није чуо.

ГЛАС: Како су живјела и шта су радила дјеца, Ваши другари, током рата у Хаџићима и ратном Српском Сарајеву?

ВЕГАРА: Ми смо живјели у нехуманим условима. Без струје и воде, без основних средстава за нормалан живот. Играли смо се оружјем и осталом војном опремом, а дане смо проводили у мрачним ходницима и подрумима. Непрекидан страх од смрти обиљежио је наше одрастање и борбу за голи живот. Али, истовремено, у тим условима родиле су се љубав и повезаност међу нама какве немају друге генерације. 

ГЛАС: Шта Вам се највише из ратних Хаџића урезало у сјећање и који су Вам били најтежи тренуци?

ВЕГАРА: Најтежи тренутак је био кад сам видио мртвог друга. Мајка каже да сам од тог дана постао неко друго дијете, а ја знам да пуних шест дана нисам спавао. Мислим да сам тај дан изгубио страх. Подједнако ме потресла и смрт друге дјеце, као и призори Срба које би размијенили из муслиманских логора. Слика дједа након размјене са 34 кг ми је и сад јако видљива и то су неке трауме које и дан-данас лако потресу човјека.

ГЛАС: Пуно се прича о "убијеној дјеци Сарајева" која имају и изграђен споменик. Да ли икога занима и колико се зна о убијеној дјеци Српског Сарајева током рата које је било у двоструком обручу?

ВЕГАРА: Изгледа да осим нас одраслих у том добу и наших најближих, никог не интересује прича о страдалој српској дјеци. Нигдје нисмо поменути, па чак ни у Србији гдје се о рату у Сарајеву прати наратив међународне заједнице. То ме јако боли, јер издржали смо што није нико да би данас били заборављени. 

ГЛАС: Прву промоцију књиге одржали сте у Источној Илиџи. Зашто сте одабрали Источну Илиџу и како је књига прихваћена?

ВЕГАРА: Источна Илиџа је одабрана, јер је она мени ипак најближа иако живим у Братунцу. А ми из Хаџића и са Илиџе смо били једно у том рату и једни другима у помоћ долазили, па кад нема више мојих Хаџића остала ми је Источна Илиџа и заиста сам од стране општине подржан и препознат као неко чије дјело завређује пажњу. Прва прича почиње 1. марта 1992. године, а задња је кад правимо од неке штале кућу у Братунцу. Све остале приче су о рату и том ратном животу прије свега нас дјеце и цивила.

ГЛАС: Да ли сте након рата ишли у Хаџиће, а ако јесте какав Вам је био осјећај, а ако нисте зашто нисте?

ВЕГАРА: У родни крај сам отишао свега неколико пута. Не идем, јер више тамо не припадам. А довољно је напоменути да од 7.000 Срба, који су живјели до 1992. године на општини Хаџићи, сад живи деветоро у граду, а 25 на општини. Једноставно етнички смо очишћени.

ГЛАС: Колико по Вашој оцјени дјеца у Републици Српској знају о ономе кроз шта су током рата прошли њихови родитељи и колико се посвећује пажње култури сјећања?

ВЕГАРА: Дјеца врло мало знају и мало је та прича заступљена у институцијама. Све што знају, не уче у школама већ од родитеља. Није се пуно промијенило од времена у којем сам ја одрастао.

ГЛАС: Да ли сте након рата икада имали прилику да се видите или чујете са америчком новинарком која се дружила са дјецом Хаџића и која је на неки начин дала наслов ове књиге и колико сте данас у контакту са другарима из ратних Хаџића и гдје су сада?

ВЕГАРА: Нисмо у контакту и након рата смо га изгубили. Њено писмо у којем нам пише да нико од медија у Америци није хтио причу о нама био је задњи контакт с њом. А задња реченица писма која гласи "ви сте дјеца коју не воли свијет" кумовала је имену књиге и ми заиста јесмо дјеца коју не воли свијет.

 Пише: Жељка Домазет