У долину, као на дно мале чаше, увукла се магла и препрела са ноћном тамом која зими зна бити густа као тијесто, оно које мајка јутрос мијеси и у које ставља неколико пута опран новчић. Јуче нас је отац наруменио крвљу- по једна кап за чело, браду, десни и лијеви образ. И заиста јесмо јутрос румени сви, као јабучице што су јесенас зреле доље на сред поља. Свечани, обучени у оно што се чувало за најрадосније рођење у години, Божић, сједимо, једно другом до уха и ослушкујемо. Чуће се шкрипа корака кад полазник дође. Заледиле су се стазе по снијегу, видјела сам јутрос прозор украшен мразем и ињем. Кажу да то ваља за Србе- да је Божић хладан и снијежан. Боље се кале и бивају бољи.
Ту иза врата, сакривени, чекамо. И указа се насмијано лице које је у трену било засуто житом. „ Све вам играло и пјевало“!!! Најљепше жеље за здравље и напредак завиориле су се искрицама ватре, журећи ка небу, која ће прије стићи. Молитва пред спавање очитана на малом меком јастуку, испод тешког вуненог јоргана, наставила је јутрос да тече попут набујалог потока. Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје… најстарија молитва коју нам је Господ оставио, најљепши ехо имала је јутром о Божићу.
Много малих свијећа преспавало је у житу, да би јутрос свака ишла од руке до руке, и тако запаљена пламеном најчистије хришћанске љубави, обишла би све укућане који се најсрдачније изљубише мирбожећи се.
На столу је стајала топла погача, и она сад румена као и ми. Пажљиво смо опет гледали у мајчине руке, не би ли видјели у којем се одломљеном комаду налази новчић. Значио је срећу и напредак, а и онај ко га нађе, кажу имао би новца током цијеле године. Нама он није представљао богзна шта. Наше валуте и новчанице биле су буково и љесково лишће, покоји каменчић и ситна крушка. На столу је стајала врела пура, натопљена са доста уља у ком су се чељад огледала. Пажљиво смо у њој тражили свачији лик, а у себи би одахнули када би се у њој осликало мајчино лице. Кажу да се прије неколико година дјед није огледао, иако је свима рекао да јесте, одмахујући руком.
Стари Брњо, доброћудни шарпланинац, лијено је протезао шапе и чекао да добије своју гозбу. Обичај је био да неудате дјевојке своје име дају свакој пореданој коски, па коју би пас прву појео, та би се прва и удала прије наредног Божића.
По поласку кући полазник би добијао погачу, бијеле вунене чарапе, плећку, ракију, најљепшу јабуку, ону руком убрану са гране, а не ону што је треснула о земљу. Након што испрати овог драгог госта бака би ишла редом и кадила би исто ко и нас чељад, колибу, амбар, ибрике, чанке, овце, јагњад, краве, волове… и све живо што је дисало на нашем парчету земље и неба. Сви су знали да је Божић. Чак су и овце биле некако бјеље. Чинило се да и оне руно промијене пред овај велики дан. Бака Јања нам је у руке давала мале сјекирице и оштрице уз ријечи „Идите редом и као бајаги запријетите сваком стаблу да роди. Она ће се препасти и донијеће вам род и ове године“… А ми свако по својој вољи, од јабуке, до трешње, крушке, ораха… И рађало је… и сјеме и племе и пшеница.
Божић се честитао три дана, а и дуже… све до тренутка док сваког сељанина ниси срео. Кад га сретнеш први пут у години ниси га поздрављао са „Добар дан!“, већ са „Христос се роди“, а потом са „Христос се јави“. Бог се носио на уснама и у срцу, на његовом најчистијем и најпиткијем извору. Памте Срби много тужних Божића, заливених крвљу живља, а не брава, али опет славе Богомладенца и јединога Бога Живога, јер када нису имали ни кору хљеба ни опанака, имали су уз себе и са собом Бога!
Праг кућице у магли вечерас је пуст. Празна је, а из ње и даље чујем нашу пјесму. Чујем наше жеље и молитве и приче и поуке које се никада неће заборавити. Кад сам га прешла и отишла даље, знала сам да одлазим као човјек, бистрог ума и чистог срца, какви су били сви они који су дисали под тим кровом, грађеном на четири воде. Вечерас, пред вечерње богослужење, као тај дрвени праг, прелазим праг Цркве Светог пророка Илије. Освештана нам је икона наше славе. Овог Божића мој син на дар добиће, икону и кандило. Знам да се оно никада неће угасити.
Слава ти Господе! Нека нам вјера буде чиста и мирисна као новорођенче.
Пише: Бојана Марковић
