Начелник општине Источна Илиџа Маринко Божовић изјавио је Срни поводом 28 година од егзодуса да је чињеница да сарајевски Срби не траже надокнаду за ову жртву, јер то није могуће, али траже да се ова жртва поштује.

- То је дуг који као народ имамо према Србима из Сарајева. Када говоримо о егзодусу сарајевских Срба, што више вријеме пролази, а, ево, ове године се обиљежава 28 година од `изласка` Срба из Сарајева, све сам увјеренији да овај историјски, библијски моменат није довољно снажно одјекнуо ни у нашој, а ни свјетској јавности - навео је Божовић.

Он је нагласио да они који су истјерали Србе из Сарајева желе заборавити да су Срби у том граду икада постојали.

- Замислите тај пресудни тренутак у којем стотине хиљада људи носи крхотине свога живота, на неким камионима, приколицама, тракторима, откопава своје мртве и одлази у непознато. Замислите тренутак у којем схватају да у граду у којем су генерацијама, вијековима живјели, за њих више нема мира, слободе и будућности - напоменуо је Божовић.

Према његовим ријечима, културом сјећања на егзодус сарајевских Срба потребно се бавити организовано и систематски.

Према званичним подацима, егзодус најмање 120.000 Срба почео је 17. фебруара 1996. године на православне Задушнице и трајао је до 16. марта.

У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије локалног становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.

Срби су морали напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева - Грбавицу, Неџариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац, околна села и засеоке иако су у Одбрамбено-отаџбинском рату српски борци Сарајевско-романијске регије зауставили 35 офанзива муслиманских војника.

Бројни извори указују на чињеницу да је Српско Сарајево тада представљало јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским мировним споразумом од људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.

Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у  неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра кренули су да откопавају посмртне остатке најмилијих не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове.

За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, а око 3.500 их је рањено. На Сокоцу је формирано Војничко спомен-гробље "Нови Зејтинлик" на које су пренесени посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске.

Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова организује обиљежавање сјећања на овај историјски догађај од републичког значаја.