Ово је сјећање на три погинула брата, три анђела чувара!

Три живота, три прва плача, три прве радости по рођењима, три родитељска поноса, тројица браће, три судбине тешке!

Суровост овоземљаског живота могла би се дефинисати и одредити по животним судбинама породице Лазаревић.

Мајка Милева Лазаревић, из села Шадићи код Власенице, изгубила је синове Бора, Саву и Станка током 1992. године. Боро је убијен испред своје куће у љето 1992. Браћа Саво и Станко ликвидирани су из засједе у мјесту Цикотска Ријека истог дана, 23. децембра 1992. године. Због туге за браћом, њихова сестра је извршила самоубиство.

Боли свака помисао и свако написано слово о палој браћи за слободу!

Боли туга!

Боли неправда!

Излуђује осјећај немоћи и немогућности да се ова тужна слика жртве и страдања младости отјера и уништи, да се животи њихови врате.

Често заокупљени свакодневним проблемима чујемо да су борци гинули узалуд, да није било вриједно стати у одбрану народа, да се требало радити и дјеловати овако или онако. Отрцане и празне приче долазе и пролазе, мучки убијене браће и многих друих њихових погинулих сабораца нема.

Браћа Лазаревићи ниси оставили своје огњиште и родну груду, нису напустили родитеље, напротив, остали су уз своју кућу, породицу и уз свој народ. Момци који су остали да бране своја огњишта и нејач никако нису гинули узалуд, они су јунаци и спасиоци, анђели чувари.

Своме завичају и народу даровали су своје младости и своје животе, својим главама и тијелима градили су темеље и бранике који постоје и данас, који сијају најватренијим сјајем, показују нам пут и грију душу, шаљу нам поруке, дају снагу да истрајемо и боримо за опастанак на овим просторима.

Браћа Лазаревић синоним су огромне жртве, бола и туге, Мајка Милева је "Мајка храбрости", која је након погибије својих соколова наставила живот, наставила је да их сања и воли свим својим бићем, то је срце које је издржало и није издало своје најмилије....

За убиства браће Лазаревић до дан данас нико није одговорао, нема правде за српске жртве и убијену дјецу. Шта Срби треба и морају више да ураде да би се такозвано правосуђе БиХ покренуло и спровело адекватну, правичну и праведну истрагу како би се монструми извршиоци убистава привели правди и казнили. Некажњавањем убистава поново убијамо жртве, понижавамо њихове најмилије и долазимо у ситауацију у којој се мисли и ствара такав осјећај неправде да је убијање Срба легитимно, да онај ко је то чинио и радио може то и поновити да неће бити кажњен и гоњен кривично, да се опет у свака доба може дрзнутзи и убијати неку другу дјецу...

Зашто није било истраге за ова убиства ?Зашто се нису формирали истражни тимови Сипе и Тужилаштва како би квалитетно истражили ратне злочине почињене над Србима у Власеници?

На нама је да се за истину и правду боримо, да чувамо сјећање на јунаке и јуначке подвиге младости која нас је штитла , да одлучно тражимо правду за ове злочине...

Написао: Марко Ђурић