Афинитет и интересовање према математици и физици са једне, а љубав према музици и хармоници са друге стране навеле су Бранка Планојевића на размишљање по завршетку средње школе, када је морао одабрати само једну одлуку, ону која ће одлучити његов даљи ток живота оно чему ће се посветити у будућности.

Како каже, мало због тадашње ситуације, а мало и због утицаја родитеља и средине, одлучује да упише Електротехнички факултет Универзитета у Источном Сарајеву и свој живот посвети науци, а музиком настави да се бави као хобијем и споредним занимањем.

Музику  и хармонику није запоставио, остао је активан као дио ансамбла у КУД „Младост“ из Пала и „Романијска врела“ из Мокрог, а посебно за њега интересантна су била путовања, односно турнеје, по градовима и мјестима из региона и Европе. Заједно са својим кумом и пријатељем основао је бенд „Омнибус“, који је био популаран у студентским оквирима у Палама.

Након више од осам година рада у једној шведској компанији у Сарајеву и након што је одбранио магистарски рад, Бранко у јулу 2020. године окреће нову страницу у животу и сели се са супругом и кћерком у Стокхолм, гдје почиње да ради у сједишту исте фирме.

Како сте и због чега одлучили да упишете студије електротехнике?

Бранко Планојевић: За електротехнику сам се одлучио, прије свега, јер сам још од основне школе имао афинитет према математици и физици. Тај афинитет према техничким наукама је вјероватно генетски, јер је сестра дипломирани математичар, отац инжењер машинства, а мајка дипломирани економиста. Дакле, математика у нашој породици никад није била „баук“. За упис електротехнике је у мом случају било мало и ината, иако сам био одличан ученик, отац је у тим средњошколским данима сматрао да сам превише неозбиљан за тако неки „тежи“ факултет, па сам желио доказати супротно.

На терену /фото: Приватна архива

Како је изгледао тај период студирања и колико сте задовољан стеченим знањем на факултету?

Бранко Планојевић: Период студирања за мене, а вјерујем и већину људи је најљепши дио школовања. Да будем искрен, у том периоду нисам превише био заокупљен стручним усавршавањем, али сам успијевао полагати испите на вријеме. Знање није најзначајније што сам стекао у том периоду, већ многобројна пријатељства која су се очувала и расла до дана данашњег. Сматрам да пријатељства стечена у том животном добу тешко могу бити надмашена касније. 

На студијском програму електро-енергетике за који сам се одлучио су били готово сви најбољи студенти из наше генерације. То је, уз прилично добру организацију на нашој катедри, допринијело добром квалитету студија и добром нивоу знању које смо понијели са факултета. Ипак, због велике ширине саме стручне области, сматрам да факултет генерално служи као добра основа за професионално бављење одређеном струком.

Шта Вас је то посебно привлачило и интересовало у том периоду, гдје сте себе видјели „у будућности“?

Бранко Планојевић: Сматрам да велика већина студената код нас нема јасну слику о томе чиме ће се бавити у будућности. Ни ја је искрено нисам имао. Чак сам по завршетку студија размишљао и кренуо са преквалификацијом за рад у школи, а све како би се активније могао бавити музиком. Мислим да би се наш систем требао активније укључити у правилно и професионално усмјеравање омладине и наравно у деполитизацију запошљавања. На тај начин бисмо избјегли садашњу ситуацију, гдје студенти упишу одређени студијски програм, а тек у току студирања постају свјесни да ће тешко, или никако, моћи наћи посао у својој струци.

Вјероватно сплетом срећних околности, релативно брзо након завршетка студија сам успио пронаћи посао у струци. Наравно, у приватној фирми, јер за државну, на моју срећу, нисам био подобан. Област којом сам се почео бавити – дијагностичка тестирања високо-напонских прекидача ме је одмах заинтересовала и наставио сам са усавршавањем у овој области пољедњих, скоро 10 година. Прошле године сам успјешно одбранио магистарски рад управо на ову тему, а волио бих да и даље усавршавање буде у овој или некој повезаној области.

Путовања због посла су посебно задовољство/фото: Приватна архива

Колико посао инжењера електротехнике тражи одрицања и колико је важно посветити се послу којим се бавите? Да ли сте имали времена за споредне активности?

Бранко Планојевић: Мислим да је посао инжењера електротехнике веома сличан свим другим „од 8 до 16 сати“ пословима. На моју срећу, мој посао укључује и релативно честа путовања, која сам заволио још из периода бављења фолклором. Наравно, пословна путовања нису толико забавна, али ја лично веома цијеним то што сам имао прилику да путујем у многе „далеке“ земље, упознам различите културе и учим стране језике.

Наравно да посао у свакој приватној фирми захтијева посвећеност и одрицање. Ја сам ипак успијевао да се активно дружим и бавим музиком. Мислим да ме и већина Паљана зна као музичара, хармоникаша и ја се поносим тиме. Ипак, нисам себи дозвољавао да посао на било који начин трпи због мог бављења музиком и друштвеног живота. Добар распоред приоритета је кључан за успјешан пословни, али и приватни живот.

Да ли се може упоредити посао у Сарајеву и сада у Шведској, иако је иста фирма у питању? Гдје је теже, одговорније или захтјевније радити?

Бранко Планојевић: Да, могу рећи да је мој посао прилично сличан у Сарајеву и у Шведској. Радим у истој области електро-енергетике, и у истом сектору, али сам добио и нека додатна задужења која су везана за скандинавско тржиште. Мислим да је стереотип  то што наши људи мисле да је на Западу доста теже радити, да се живот своди на радно одијело и пиџаму. То сигурно не важи за квалификовану радну снагу, која добије прилику да ради у својој струци, као што сам ја добио. Не говорим само из личног искуства, већ на основу примјера других колега који раде у струци.

Каква је радна дисциплина у Шведској, по чему се разликује од БиХ, шта то ми немамо?

Бранко Планојевић: Швеђани нису познати као претјерано вриједни и ревносни радници. Они не желе да раде превише, нити желе да свој приватни живот подреде послу. Годишњи одмори и породиљска одсуства су дужи него код нас, а чак размишљају и о смањењу радног времена. Са друге стране, имају веома добар и уређен систем. Мислим да је то наш највећи недостатак. Политика није толико умијешана у све сфере друштва, у сваком случају, није у првом плану.

У Шведској су веома високе цијене, али су веома високе и плате и свако има прилику да добро заради, уколико је вољан да ради. Радник је доста боље заштићен него код нас, има дефинитивно више права и прилике за напредак, промјену посла уколико жели и слично.

Има још једна ствар, не толико до система, колико до самих људи, а то је да се Швеђани не труде да у свакој прилици преваре систем, вјероватно зато што, за разлику од нас, имају стварно добар и ефикасан систем.

Љубав према музици никад није изостала/фото: Приватна архива

Како се појавила љубав према музици и колико је тај Ваш хоби био запостављен током студија?

Бранко Планојевић: Недуго након уписа ниже музичке школе, већ са неких 10 година, код мене се почела рађати љубав према музици. Уписао сам првобитно смјер клавира код покојног професора Мирка Ђунисијевића, али сам убрзо прешао на хармонику, јер у то ратно вријеме нисмо могли приуштити куповину клавира. Био сам у класи професора Владимира Јакића, који је успио на мене пренијети љубав према хармоници. Након завршене ниже музичке школе уписао сам и средњу музичку школу у Источном Сарајеву. Могу слободно рећи да је у току тих средњошколских дана љубав према музици код мене преовладавала. На крају сам, вјероватно и под притиском тадашњих предрасуда према бављењу музиком, ипак изабрао електротехнику за даље школовање. Музике се нисам желио, нити могао одрећи, већ сам наставио да прилично активно свирам – најприје у локалним фолклорима, затим сам са пријатељима основао поп-рок бенд „Омнибус“, који је био прилично популаран у студентским оквирима.

 Да ли у Шведској видите могућност поновне активације у музици, на неког озбиљнијем нивоу или она остаје само хоби?

Бранко Планојевић: Свакако. Музика је била саставни дио мог живота и потрудићу се да то и остане. Увијек је за мене била много више од хобија и уосталом, активно сам свирао са људима којима је музика основна професија. Моја супруга Наташа се шали да је љубоморна због тога што је са мном прва хармоника отишла у Шведску, па тек она.

Нисам сигуран у којем тачно облику ћу наставити да се бавим музиком, али свакако желим да наставим и са јавним наступима и свиркама. Надам се да ћу у будућности пронаћи више времена за компоновање и снимање своје музике.

Какви су Вам планови за даљу будућност, ако је реално о томе говорити и шта мислите, колико је Ваша породица поносна на Ваш успјех на пословном плану?

Бранко Планојевић: Моја породица, са кћерком Милом на челу и ја смо недавно преселили у Шведску, тако да су наши краткорочни планови у наредне двије до три године везани за Шведску. За професионални и пословни напредак је учење шведског језика један од главних услова, па је то тренутно највећи изазов који је пред нама.

Добро уређен систем и лијепи услови за једну младу породицу су свакако нешто што нас веже да останемо овдје. Промјена средине и истраживање љепота Стокхолма, који је заиста прелијеп град. заједно са Милом је тренутно освјежење за нас. Са друге стране, раздвојеност од породице и најбољих пријатеља, иако овдје у Шведској имамо малу колонију наших људи, је нешто што нас сигурно „вуче“ назад. О тој одлуци ћемо размишљати за коју годину, али свакако је лијепо имати могућност избора.

У мојој породици се успјех на пословном плану никад није стављао на прво мјесто, већ неке традиционалне, породичне вриједности. Ја се лично још увијек не осјећам као неко ко је направио успјех на пословном плану, још увијек сам практично на почетку тог пута. Покушаћу наравно и даље напредовати на професионалном плану, колико то буде могуће, уз уживање у чарима родитељства и угодног живота којем прије свега тежим.

Биографија:

Бранко Планојевић је рођен 1986. године у Сарајеву. Основну школу и гимназију, као и нижу музичку школу је завршио у Палама, док је средњу музичку школу завршио у Источном Сарајеву. Дипломирао је и магистрирао на Електротехничком факултету Универзитета у Источном Сарајеву.

Осам година је радио у шведској компанији у Сарајеву, након чега добија понуду да пословну каријеру настави у сједишту фирме у Стокхолму. У фирми DV Power ради на пословима развоја продаје за скандинавско, индијско и руско тржиште. Облас т тестирања високо-напонске опреме  је нешто гдје би Бранко даље желио да се усаваршава и стичем додатно искуство.

Припремио и разговарао: Миљан Рашевић