Српска варош данас је једно од највећих градских насеља у Брчком које је смјештено на десној обали ријеке Саве и први пут се помиње 1820. године када је било једно од тадашња четири насеља у том граду.

Старјешина Храма Успења Пресвете Богородице у Српској вароши протојереј-ставрофор Жељко Матић рекао је Срни да су Српску варош формирали српски трговци од којих је већина била поријеклом из Херцеговине, али и из Далмације.

- Већ 1850. године овдје имамо око 60 православних породица у Брчком. Једни су се бавили трговином, други су имали млинове. Аустрија је 1879. урадила први попис становништва који је показао да, од укупног броја становништва, 29 одсто су православци. Највише је било муслиманског становништва, па православног, па католичког - рекао је Матић.

Матић је истакао да се Српска варош развијала захваљујући тим трговцима и другим породицама које су ту радиле и живјеле, те да су велики допринос у развоју овог насеља, Брчког, али и других градова допринијеле породице Крсмановић, Ковачевић и друге иза којих су остали важни историјски трагови.

Наугледнији и најбогатији српски трговци - Крсмановићи

Фото: srna.rs

Матић је подсјетио да су Крсмановићи били позната трговачка породица у Брчком.

- Нама је познат Мићо Крсмановић који је око половине 19. вијека помагао православну вјеру и имао је једну лијепу, велику кућу која се звала Кућа Крсмановића и то је била највећа стамбено-пословна зграда у Брчком. Мићо је био велики вјерник, походио је Свету земљу и добио титулу хаџи. Поријеклом је био из Сланог и у вријеме турске владавине Крсмановићи су били најугледнији и најбогатији српски трговци у Брчком, али и шире - рекао је Матић.

Он је напоменуо да је унук Мића Крсмановића Љубомир рођен у Брчком 1856. године и да се због политичких приликатог времена морао преселити у Београд гдје је утицао на формирање београдске чаршије.

Постоји предање, навео је Матић, да је у његовој кући у Београду одржана једна од сједница које су претходиле оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

- Из Београда је управљао својим трговачким пословима у Брчком и Тузли. Крсмановићи су били велики добротвори Цркве, али и других српских организација и удружења тог времена. Финансирали су српски часопис `Босанска вила`, а СПКД `Просвјета` из Тузле поклонили су дионицу и земљиште. Помиње се да је финансирао школске фондове, библиотеке, читаонице, пјевачка и спортска друштва тог времена - нагласио је Матић.

Матић је додао да је Љубомир Крсмановић 1899. године поклонио своју родну кућу у Брчком, својој мајци и цркви, односно српско-црквено школској општини на којој се и данас води и да на тој кући и данас стоји натпис исписан ћириличном словима "Задужбина Љубомира и Олге Крсмановић".

- Кућа је служила српском народу, као прво српско дјечије забавиште, српска читаоница, затим ту су биле просторије Српског пјевачког друштва `Вијенац`. На спрату су становали учитељи или људи који су долазили у то мјесто. У приземљу је постојала једна велика просторија-дворана гдје су се одржавале светосавске приредбе, свечаности од црквеног значаја - навео је Матић.

"Кућу Крсмановића, изложену небризи, желимо обновити и вратити њеној намјени"

Иако је и даље у власништву Српске православне цркве, истакао је Матић, објекат који је доживио национализацију изложен је пропадању и небризи.

- Ми из Цркве осјећамо одговорност према нашим задужбинарима - Љубомиру и Олги Крсмановић. Желимо да нам се наша имовина врати, да је обновимо, поштујући све законе о заштити споменика и да вратимо ту кућу њеној намјени - поручио је Матић.

Он је напоменуо да у љетописима које Црква посједује нема ниједанисторијски податак да је у тој задужбини Крсмановића радио турски конзулат као што то данас многи тврде.

Матић тврди да није тачан ни податак да је Љубомир Крсмановић ту кућу купио 1898. године јер у архиви патријаршијског двора у Сремским Карловцима постоји тапија из 1888. године, у којој јасно пише да је та кућа у Брчком задужбина, Љубомира Крсмановића, била у његовом власништву те године.

- Она је и даље грунтовно власништво Српске православне цркве, али не може са њом управљати. Зграда је дата на становање за седам породица. Неке од тих породица и данас живе ту. Ми се залажемо да, на неки начин, буду обештећене, без обзира о којој националности је ријеч, али и да ми Цркви вратимо оно што је црквено како би тај објекат могли да ставимо у намјену за коју је осмишљен. Покренули смо поступак враћања који је у току - закључио је Матић.

Задужбина Стевана Ковачевића - највећег произвођача шљиве

Предсједник мјесне заједнице Српска варош Стако Стакић рекао је да је, осим породице Крсмановић, велику задужбину свом народу оставио и брчански трговац Стеван Ковачевић који је, такође, живио у насељу Српска варош.

Задужбина Стевана Ковачевића налази се у Српској вароши одмах до зграде Владе и у њој је, навео је Стакић, била смјештена женска виша школа.

Стакић је напоменуо да је Ковачевић био познат по извозу шљиве у Европу и да је био највећи произвођач тог воћа на овим просторима, те да је био и власник фабрике за прераду воћа "Мајевица плод", а то је данашњи "Боснаплод".

Он је истакао да су познати задужбинари из тог времена били и Саво Ћеловић, Јово Хаџић, Лука Јаковљевић, Саво Узуновић који је, такође, био велики трговац и по којем улица у том насељу носи име.

- Многи су због различитих притисака морали да напусте град, али гдје год су дошли оставили су траг и били успјешни у послу којим су се бавили. Великим дијелом су учествовали у даљем креирању привредног живота тамо гдје су се настанили. Како су били и велики вјерници, све што су створили, углавном су остављали црквама на управљање, јер су знали да су у то вријеме цркве предњачиле у борби за слободу вјере и говора - рекао је Стакић.

Присјетио се Стакић и становника Српске вароши Томе Максимовића, који се, каже, бавио политиком и по којем једна улица у том насељу носи име.

- Максимовић има и своју улицу баш у Српској вароши, тамо гдје је и рођен. Био је директор `Бате` за Југославију и шеф Комесаријата за избјеглице у Другом свјетском рату. Побринуо се да сви Срби који су избјегли из Словеније и Хрватске буду распоређени у Србији и сачекају крај рата - рекао је Стакић.

Комунисти уништили све са предзнаком - српско

Доласком комуниста на власт послије Другог свјетског рата, напоменуо је Стакић, сва њихова имовина и задужбине су одузете и претворене у државне својине и кориштене су у различите државне потребе, па је тако у задужбини Стевана Ковачевића био смјештен Суд.

- С друге стране била је забрањена обнова православних храмова, па тако се није могао обновити ни онај у Српској вароши који је спаљен у Други свјетском рату. Обнова почињен тек крајем 60-тих година прошлог вијека и данас у Српској вароши имамо Храм Успења Пресвете Богородице - подсјетио је Стакић.

Он је истакао да је доласком комунистичке власти уништено све што је имало предзнак српско.

- Ишли су тако далеко да су и на плочама на којима је писало чија је задужбина избрисали ријеч српско. На тај начин су хтјели да спријече појаву националне свијести и ишло се према једновлашћу. Јасно је да је то кад-тад морало да изгуби смисао - рекао је Стакић и додао да је данас сва бошњачка имовина враћена Бошњацима, а и Хрватима њихова.

Стакић је рекао да је за вријеме комунистичког режима Српска варош била подијељена у два насеља - Центар и Варош, што је трајало до 1992. године када су поново враћене табле са натписом Српска варош.

- Када је формиран дистрикт, насељу се званично враћа првобитно име Српска варош у којем данас живе припадници сва три народа. Изградило се и проширило те је данас једно од већих градских насеља. Док сам био посланик у мандату од 2004. до 2008. године све своје амандмане сам дао да се уради шеталиште поред ријеке Саве од Јавног предузећа `Лука Брчко` према градском излетишту Фицибајер - подсјетио је Стакић.

Он сматра да је неопходно изградити паркинг гаражу у овом насељу које се простире од Бијеле џамије до фабрике "Бимал", као и уредити неколико улица, поправити јавну чесму са које се становништво снабдијевало водом за пиће, изградити обданиште и игралиште за дјецу.

Фото: srna.rs

Брчко се први пут помиње 1422. године

Први писани документ у којем се помиње Брчко као насеље на обали ријеке Саве потиче из 1422. године. Ријеч је о Повељи којом је мађарски /угарски/ краљ Жигмунд дао на управљање посједе у Босни око ријеке Саве, укључујући Брчко, Ивану Горјанском и његовој супрузи Хедвиги.

Фотокопију повеље Брчко је добило захваљујући сарадњи са Архивом Војводине чији директор Небојша Кузмановћ је уручио копију овог документа градоначелнику Брчког Еседу Кадрићу 9. марта 2022. године. Оригинална Повеља налази се у Националном архиву Мађарске.

Пише: Маја Ковачевић