Професионално усавршавање вас некада одведе тамо гдје се у сну нисте надали, да радите нешто што Вам не би лако пало на памет. Тако сам се и ја обрео у Сплиту, гдје задњих пар мјесеци од тамошњих професора учим о брендирању туристичких дестинација – што сам ја, свршени студент класичних студија економије, и по вокацији, макроекономиста, годинама подцјењивао као млаћење празне сламе. Уосталом, то подцјењивање и уображеност „теоретских економиста“ није само моја особина. Да није ње, не би Штиглић прошлог мјесеца преко медија поручио Трампу да би га оборио на испиту да је којим случајем Трамп његов студент. Међутим, Американци за овакве изјаве очито не хају. Усталом само код нас се „чиста економија“ каква се учи на већини наших факултета поистовјећије са бизнисом, односно „пословном економијом“. Па нам онда послодавци кукају како свршени студенти појма немају када треба „запети“, несвјесни да је чиста економија у суштини један елитни студијски програм који треба да школује будуће господаре свијета, министре и директоре, а не шалтерске раднике, возаче доставних возила и комерцијалисте како је они доживљавају. Додуше, што се тиче Републике Српске, доста би био и један факултет „чисте економије“, док је постојећих двадесетак смијешна појава. Данашња теоретска економија је једна врло софистицирана наука чији ниво не могу лако да испрате ни Београд, Загреб и Љубљана, а камоли ми.
У сваком случају да се вратим предмету мога боравка у Сплиту.
По старом опробаном обичају, прије него што сам узео да учим нову треминологију, коју маркетингаши између себе употребљавају, као знак да сте припадник њиховог еснафа, одлучио сам се да прочитам што више о искуствима развоја туризма у другим земљама свијета, а прије свега Балкана. Хрватска, Турска, Црна Гора, Швајцарска, број туриста, приходи од туризма, број радника у туризму, квалитет услуге, структура ноћења… Све те податке сам гутао, размишљајући како ми они могу помоћи да одредим гдје се налази туризам у Босни и Херцеговини и како му помоћи.
„Да би се брендирала нека туристичка дестинација прво треба увидјети које су њене компаративне предности“ каже цитат из једног рада који сам читао. Па наставља: „Потребно је осмислити причу која ће се продати на свјетском туристичком тржишту. Милано продаје шопинг, Париз романтику, Барселона културу, Неw Yорк…“.
Хмммм. Шта би то Босна могла продати као своју причу? Можда посјету минским пољима? Не. Драмске наступе наших политичара? Сребреницу? Хммм.
И онда ми је сјевнуло. По чему је Босан позната? Па по томе што је рупа. Тамни вилајет. Бермудски троугао за стране донације и најназаднија земља на Европском путу. За већину Европљана овдје се још води рат и то не међу грађанима, него међу племенима. Може ли се то продати? Можда и може. У сваком случају продати се као рупа било би много лакше него покушати парирати сусједној нам Швајцарској која располаже са 1.107 музеја. Додуше, овдје говоримо о брендирању приче, а музеји нам ипак требају, што не треба поистовјећивати.
Дакле, је ли могуће продати ништа – брендирати се као рупа и на томе зарадити? Могуће је. Професор Јово Атељевић, који је годинама живио на Новом Зеланду ми је причао како Европљани, а посебно Енглези проведу 24 часа у авиону да би недељама шетали по травнатим пејзажима Новог Зеланда. И у Дубаију вас одведу да видите пустињу – а шта је пустиња до одсуство било чега. На крају и моје искуство је такво. Као отац троје дјеце и једини у породици који има посао принуђен сам мјесецима радити по 16 сати дневно да обезбједим задовољавајући животни стандард својој породици. Када се нешто заради и преко егзистенцијалног минимума, те у ријетким тренутцима када нађем времена за одмор највише бих волио да ме прогута каква црна рупа, да ми испере мозак и испљуне ме назад за седмицу или двије! А рекао бих да већина Европљна и Америланаца живи управо као и ја – преуморна од борбе на глобализованом тржишту рада – радије су за пасивни одмор „не зови ме и не питај гдје сам“, него за активни одмор „банчење и обилажење од сумрака до свитања“.
Е за такве европске туристе Босна је као Богом дана. Близу, а неразвијена, ријетко насељена и са примјесама села и селјачког гдје год се окренеш. Укратко, имамо шта да понудимо – ми смо рупа! Одморите мозак, поједите нешто домаће, удахните чист ваздух јер ми фабрика ионако немамо.
Међутим, авај ни рупа не може бити свако. Бити „добра“ рупа, за коју би неко платио да је види и посјети ипак подразумјева посједовање аеродрома са авио-линијама са највећим градовима Европе, аутоцесте су стандард, а не луксуз, разминирање није питање безбдједности већ предиспозиција развоја, а ратни покличи и звецкање оружијем плаше и лудаке, а камоли мирне људе који би само да се одморе од свега. Јавна безбједност, да Вас нико неће грешком разнијети на улици, украсти вам аутомобил или киднаповати дијете је такође нешто што се подразумијева.
Зато бих молио наше политичаре, да од нас не праве већу рупу него што већ јесмо. Ако звецкање оружјем вама доноси политичке поене, друштву у цјелини штети. Умјесто тога, вратите се прављењу аутопутева, па макар их правили из ината, повежите аеродроме са остатком Европе, ако не можете са свијетом јер то није луксуз већ улагање у развој, склоните лудаке са улица, очистите планине и поља од заосталих мина. Одшколујте и нешто будућих туристичких радника, ако можете, јер их немамо. Дајте да будемо пристојна рупа, па да и нама крене.
Аутор: Марко Ђого
