Минуло је више од осам деценија од када су усташе својим бајонетима од њихово петоро дјеце заувијек одвојиле Лазу и Цвијету Јеринић из Паучја код Ђакова и од када је малишане из загрљаја сигурне смрти отргла Диана Будисављевић, подаривши им нови живот.
На пут ка Јасеновцу и Старој Градишци породица Јеринић и сав српски живаљ из села кренули су 11. августа 1942. године, непуну годину након што су готово сви покатоличени, јер су им претходно усташе обећале да ће "бити једнаки са Хрватима".
За Лазу Јеринића и његовог брата Бошка логор Дубичке /Баћинске/ кречане, који се налазио на двадесетак километара од Јасеновца, био је прва и посљедња станица на путу ка смрти.
Цвијета Јеринић је заједно са свекрвом и петоро нејачи у сточним вагонима депортована у логор Стара Градишка и тамо само неколико дана остала уз своју дјецу. Спроведена је у Сисак, а након тога у њемачке радне логоре.
- То је за мајку у том тренутку био спас. Бака је сваки дан ишла на пољопривредне радове, али једног дана се ни она није вратила. Остали смо посве сами нас петоро. Нада, Вељко, Милосава, Миленко и ја - испричао је Срни Душан Јеринић, који је тада имао двије и по године.
У логору дјеца нису остала дуго јер је то вријеме када је, према његовим ријечима, Диана Будисављевић долазила у логоре и својим транспортима одводила дјецу у загребачка прихватилишта или логор за дјецу у Сиску и Јастребарском.
Јеринићи су сви заједно доведени у Загреб, али је најстарији Миленко одвојен.
- Тек 1943. ћемо сазнати да је он отишао са једном групом дечака у Сисак. Остало је нас четворо и у организацији Диане Будисављевић смо одведени у `Дом за глухонему децу` у Загребу. Када кажем Диана Будисављевић мислим на групу људи, стотинак сарадника њених. То је био исувише сложен посао да би га обавила једна жена, али је она била иницијатор и организатор - рекао је Јеринић.
Он је навео да су, усљед нечовјечних услова живота у Старој Градишци, дјеца умирала свакодневно, а да су у Загреб долазила исцрпљена и болесна.
- Ниједно дете није имало само једну болест. Свако дете је имало у просеку пет болести и зато се у Загребу умирало. Исто је било у Сиску и Јастребарском. Да би се то спречило, та Дианина акција је организована да се та деца врате родитељима или рођацима - рекао је Душан, који је годинама истраживао догађаје из тог периода.
Он је додао да је Будисављевићева у ту сврху ангажовала Каритас, "који је своје услуге наплаћивао, али је и помогао".
- Они су обавестили по српским селима где се деца налазе и да родитељи могу да дођу по њих. У почетку је то слабо ишло јер су Срби мислили да је то подвала и да ће их тамо задржати, међутим када су неки узели своју децу, кренули су и други - испричао је Јеринић.
По Јериниће нико није дошао и они су били распоређени по хрватским домаћинствима
Душан је навео да су спајање дјеце са родитељима помогле "ДОРА постројбе", домобранске радне групе које су сачињене од Срба.
- Пошто су и њихова деца била у логорима, они су одлазили и враћали своју децу кућама, али када сам анализирао податке за моје и још три села дошао сам до броја 105 спасене деце. Било је и седам одраслих, седам жена и тројица мушкараца - рекао је он.
По Јериниће нико није дошао и они су били обухваћени такозваном колонизацијом и распоређени по хрватским селима и домаћинствима.
- Око 5.000 и нешто деце је тада отишло у колонизацију на подручју Загребачке надбискупије и Босанско-сењске бискупије, само на тај простор, јужно од Загреба. Деца из Босне.. они су ишли у колонизацију доле јужније, према својим пребивалиштима - испричао је он.
Када је дошао ред на Јериниће прво су усвојена старија дјеца која су могла да привређују.
- Ми који нисмо могли да привређујемо смо остали посљедњи. Дошла је нека бака и питала моју сестру: `Девојчице, идеш ли са мном?`. Она је рекла да не иде. На питање зашто, моја сестра Нада је одговорила: "Ја идем само са својим братом". Нада је тада имала само осам година, а ја сам јој се држао за ногу и нисам хтео да је пустим - присјетио се Јеринић.
Дјецу су ипак, раздвојили и Душан је, како је рекао, имао срећу. У баки Бари је пронашао своју баку, а она га је онако малог, исцрпљеног и болесног поново учила да хода, а на Вериним рукама је поново осјетио мајчинску њежност.
Потресни први сусрети са сестрама након колонизације
- Кућа Рочкаја је била на узвишењу, испред куће једна крушка и клупица. Седио сам са Вером кад смо на пољани испред куће угледали девојчицу. Препознао сам Милосаву и по сведочењу Вере почео да вичем: "Кеко... кеко...! - рекао је Душан.
Душан је истакао да је био жељан породице, а да је породица Вере и Драге Рочкаја за њега била спас.
- Стално сам се играо са њеном косом, као што сам се по свједочењу сестара играо са косом наше мајке. Знао сам понекад плакати, звати маму, а она /Вера/ ми је једном рекла: "Доћи ће твоја Цвијета, па ћете ти Нада, Вељко и Милосава заједно отићи у ваше Пауче" - рекао је Душан.
На питање како је сазнала за име Цвијета и име села, Вера му је рекла да је, када га је преузела бака Бара, добила папир на коме је писало његово име, година рођења, гдје је рођен, име оца и име мајке, као и да су они дали своје податке.
- То су Дианини папири. Она је имала картотеку за сву децу која су ишла у колонизацију, за децу која су враћена родитељима, као и списак деце која су умрла. Сада је Музеј жртава геноцида у Београду дошао до картотеке за колонизацију, не знам ко им је дао - напоменуо је Душан.
Јеринић је навео да је раније дошао до података о дјеци до три године која су била у "Заводу за глухонијему дјецу" у Загребу, укључујући и његово име.
Из живота у колонизацији Душан памти и епизоду када је његов усвојитељ Драго, који је био димњачар са њим згазио црну димњачарску униформу које се дјечак веома плашио.
- Ужасно сам се бојао његовог црног одела, вероватно је то у подсвести било сећање на усташке униформе. Када су они то схватили, он је скинуо униформу и рекао: `Хајде да згазимо ту униформу`. Више се нисам плашио - присјетио се Душан.
За разлику од Душана, његова сестра Нада је у домаћинству у које је примљена трпјела тортуру.
- Моја сестра Нада је имала грозне услове живота. Сваки дан је водила две краве на испашу, у ствари краве су водиле њу. Када би дошла кући следиле су псовке, прекори да је дошла рано или прекасно. Како ће дете мало без сата да се снађе. Њихов син је био у домобранима и њу су стално оптуживали да је хране а да `они твоји у шуми пуцају на нашег сина` - навео је Душан.
Према његовим ријечима, Нада је из тог домаћинства након физичког сукоба са домаћином побјегла, да би тетку и најстаријег брата који су 1948. године дошли по све њих дочекала у другој породици.
- Тетка је дошла по Вељка, Милосаву, Наду и мене, али се Милосава у трен предомислила и није хтела да иде са нама. Она је почела радити, удала се са 17 година за неког момка тамо и живела до своје смрти тамо - испричао је Душан.
Он је као најмлађи смјештен у Дјечији дом у Осијеку за дјецу без родитељског старања, гдје је остао до краја школовања.
Приликом једне посјете тетки, Душан је сазнао детаље о спасавању из "Завода за глухонијему дјецу" у Загребу.
- Већ сам био виши разред основне школе. Одем код тетке. Она седи са неком женом, устаје, грли ме, љуби и каже тој жени: `То је најмлађи син мог покојног брата који је сад у дому у Осјеку, а ја сам га извадила из усташких логора`. Ја гледам тетку и кажем, па ниси ме тетка извадила из логора него од тетке Вере Рочкај у селу Глобочец код Лудбрега. Тамо си дошла по нас - присјетио се Душан.
Тетка му је тада рекла: "То ти је једно те исто", а на питање како је знала гдје се Вељко, сестре и он налазе, она је рекла да је ту информацију имао најстарији брат Миленко.
- Када сам питао Миленка како си ти дознао да смо ми у Глобочецу, а Вељко преко у Лудбрегу, он је одговорио да му је мајка писала. Када сам изразио неверицу да је мајка у Немачкој то могла знати, Миленко је поновио да је она списак деце и где се налази добила из Загреба - рекао је Душан.
Цвијета Јеринић је у Њемачкој добила информацију да у Загребу постоји "нека жена" која зна гдје су дјеца логораша, писала јој је и добила информацију о своје петеро дјеце.
Цвијета је кренула по своју дјецу, али до њих никада није стигла
Она је добила од нациста дозволу да дође у Хрватску, али до своје дјеце никада није стигла.
- Мајка је ишла по нас. Јавила је брату Миленку да је кренула. Добила је `аусвајс` да може да иде у Хрватску, али јој није гарантована безбедност. Била је у возу са још 12 Српкиња које су кренуле по своју децу. Наишле су усташе, утврдиле ко су оне, шта су, ухапсиле их, одвеле у Градишку и следећи дан су убијене - испричао је Душан.
"Плачеш ли, рођени?"
Душан Јеринић је у родно село први пут отишао као средњошколац са течом Владом. Тамо је затекао само згаришта и коров.
- Није ту било куће, само та два попречна зида и две греде нагореле и коприве, велике, само коприве... до неба. Течо је стајао иза мене, ухватио ме за раме и упитао: `Плачеш ли, рођени?` Рекао сам да не плачем него ме коприве жаре - присјетио се Душан првог сусрета са родним домом након рата.
Он је истакао да је, проучавајући архиве, наилазио на податке о "некој жени" која је спасавала дјецу, али да се име Диана Будисављевић дуго није помињало.
- Тако је то са Дианом, неки кажу да је спасила 12.000 неки 15.000 деце. Шиндлер је спасио 1.200 радника које је запослио у творници и цели свет зна за њега, Ирена у Пољској је спасила 2.500 деце и добила признање `Праведник` - указао је Јеринић.
Душан је навео да су, када је завршен рат, комунистичке власти тражиле од Диане Будисављевић да сву архиву преда Озни.
- Потпис на тај документ да се преда ставила је Дијана Маринић, члан њеног тима сарадника. Она је радила у школи за девојке и са својим девојкама је била у Јастребарском. Маринићева је тада рекла да се боји да ће документација бити уништена - рекао је Душан.
Он је испричао да су помагачи Диане Будисављевић били људи из свих структура тадашње државе, а да би на првом састанку кад год би се неко прикључио она рекла: "На нашим састанцима нема политике, а једина политика коју желим да чујем јесте брига о деци која су у логорима".
- Тога се стриктно држала. То су Дианине речи, знате - додао је Јеринић.
Душан је истакао да је сваки покушај оспоравања херојског чина Диане Будисављевић и оног што је учинила за критику, а да се то посебно односи на оне који спочитавају да су сва спасена српска дјеца покатоличена.
- Ја сам био Србин по рођењу, био сам Србин у логору, био сам Србин на радном месту, као војник сам био Србин, као Србин сам ишао са војском којом сам командовао на личком ратишту после `Медачког џепа`. Ја не тврдим да није било прекрштених, а да ли је остао и даље прекрштен? Ако је нашао своју породицу, није остао - рекао је Душан.
Он је додао да, када је о покатоличавању ријеч, треба само погледати фотографију дјеце у усташким униформама и њихове изразе лица.
- Проматрајте лица те деце! Ниједно дете или ретко које има неки мали осмех на лицу. Нема га. То су уплашена чељад! Да се нису прекрстили, да нису обукли ту униформу, да ли би остали живи? Онај темпо смрти који је био у Старој Градишци - сигурно не би остали - указао је Душан.
Јеринић је током дугогодишњег истраживања дошао до податка да је у његовом селу прије рата живјело 665 становника, од којих је 575 отјерано у логор.
- Од тих 575, преживело је 11 мушкараца, и то шест бегом и четворица приступивши `ДОРА постројбама`. Убијено је више од 100, а преживело 49 жена. У логор је одвдено 222 дјеце. Њих 64 није преживело, а остали су преживели захваљујући деловању Диане Будисављевић - рекао је Душан, који је објавио двије књиге о усташком геноциду на просторима западне Ђаковштине.
Захваљујући Диани Будисављевић, Душан је преживио, остварио се на породичном и професионалном плану, а са сестрама и браћом остао близак до краја њихових живота.
Сада је остао сам да свједочи да зла времена имају своје хероје и људе који су човјечанство задужили – човјечношћу.
