Дуго сам се бавио тражећи одговор на свијетлећи упитник чији је је хајдук Мијат Томић?! У овом сажетом, али опсежном истраживању покушао сам дати одговор на питање: хајдук Мијат Томић са Равне Романије или Вран планине?

Никаквих писаних трагова нисам нашао о хајдуку Мијату Томићу са Равне Романије, осим једне пјесме коју је забиљежио (а знали су је наизуст казати многи Томићи и наши људи везани за романијску регију); пјесму казао Малко Цуровић из Соколац, а чуо је у Стајној од Глуховић Влатка. За право чудо, од многих гуслара, са српске стране, нико је није пјевао!

Кула Мијата Томића, југоисточно од манастира ''Свети Григорије'', на Равној Романији, у густој шуми, показао нам је његов потомак Петко Томић, који је даривао земљу за манастир.

Снимали смо га у два наврата,  2012 године и ове 2020 године у присуствру Властимира Јовковића са Вучије Луке, настањеног у Канади.

Цртеже Мијата Томића урадио је академски вајар Милан Ћеранић са Сокоца.

Петко Томић, има стари руски или православно-византијски крст, који су руси поклонили Мијату Томићу.

И то су једини трагови на које сам наишао.

Служећи се интернетом, на google претраживачу имате више од стотину записа, па чак и на енглеском и другим језицима, о Мијату Томићу, хајдуку из Дувна (Томиславграда).

Чак се тврди да је Мијат Томић хрватски Робин Худ. Хрватско културно друштво Напредак објавило је 1931. године књигу под називом ''Народне пјесме о Мијату Томићу'', међу којима су: Мијат Томић и паша од Требиња, Томић Мијат и сарајски трговци, Мијат Томић поробио кулу бега Љубовића, Мијат Томић и хајдук Маленица, Томић Мијат и Ливњани Турци, Мијат Томић и Вид Жеравица, Главом брате Томића Мијата, Томић Мијат избавио малог Маријана, Томић Миховиле осветио Плетикосу Раду, Одврже се Томић Миховиле, Мијат Томић и Мостарани Турци, Мијат Томић и бези Фетибеговићи, Харамбаша Томић Миховиле, Мијат Томић и Алибег Марић, Смрт Мијата Томића.

Постоји 28 пјесама које говоре о смрти Мијата Томића. У 19 пјесама се говори да је Мијата издао његов кум Илија Бобовац, а убио га неки Арапин. Мијатов сестрић Маријан је рањенога Мијата покушао однијети у Вран, али је Мијат издахнуо под Совићким вратима. Ту се, на њиви Пошћеци, кажу, налази гроб хајдука Мијата Томића. Предања и пјесме казују затим да је мали Маријан успио осветити Мијата убивши “Арапина” у дувањској жупи у мјесту Јанковац.

Пјесме о Мијати Томићу  пјевали су  хрватски гуслари Жељко Шимић, Мирко Томић, Иван Антосовић, Миле Баковић  и многи други.

У Томислав граду је и споменик Мијату Томићу…Снимљен је документари и играни филм о Мијату Томићу, израђени стрипови, сликовнице, а у рату је једна бригаде носила име Мијата Томића.

Мијат Томић, рођен у Бришнику, код Томиславграда, 1610. године, а погинуо 1656. године у Доњем Бришнику. Позната као вођа хајдука, који су се борили против турске власти за вријеме Османског царства. Хајдуковао је на Вран планини.

Одакле сада два Мијата Томића, један који је хајдуковао на  Романији – Соколац, а друго на Вран Планини  - Томиславграду?

Из историјске бразде сазнања, највјероватније да се ради о раној фази римокатоличења Срба које је започето у петнаестом вијеку на тим просторима.

Кула Мијата Томића је, како смо се увјерили, на Равној Романији, а да је то тако потврђује и гробље Мијата Томића, југоисточно од Требевића у селу Павловац – породице Пандуревића.

У вријеме хајдука Мијата Томића, читав тај крај око Дувна и Раме је већином био насељен православним становништвом.

За овог хајдука поред много догађаја и доживљаја о којима су испјеване многе народне пјесаме, занимљив је и надгробни споменик -  стећак, који се у католичком гробљу Св. Илије у Дољанима, али његов положај је другачије од католичких споменика.

Сахрањен испод стећка, доказује да је то простор православне хумске земље, а плоча написана латиниом је присвајање Мијата Томића као хрватског националног јунака.

У пјесми ‘’Мијат Томић одмеће се у хајдуке’’ Мурат субаша погрдно назива Мијата  ‘’влашће’’: ”Ој џидијо, влашче неопрано, Турски беглук у тебе је шала?”, а то доказује да се тако никада нису обраћали хрватима – римокатолиима, већ Србима – православцима!

И у хрватској варијанти опјевавања, као и у српској, спомиње се сестрић Маријан.

Није нико чуо да се хрват зове Мијат, а хрвати Томићи су велика ријеткост, а  Хрвати, за разлику од Срба, нису били хајдуци.

Напокон сам наишао, опет захваљујући интернету, на књигу ''Хајдуци и клефти у народном песништву'' Миодрага Стојановића, за коју је уредник Радован Самарџић, редован члана Српке академије и умјетности и директора Балканолошког института, а  припремљено на четвртој седници Научног савета Балканолошког института, 20. децембра 1982. године, а монографија је штампана уз финансијску партиципацију Републичке заједнице науке Србије.

Књигу у ПДФ формат доступна је захваљујући библиотеци Универзитета из Мичигена – САД.

У монографији ''Хајдуци и клефти у народном песништву'' Миодрага Стојановића, Мијат Томић се спомиње на десетине страна:

• Страна 39: ''И Мијат Томић, тај  ‘арамбаша од горе зелене’, затварао је друмове и јаничарима секао главе ‘са његово четерест ускока’’’.

• Страна 54: ‘’Анатемисање планина познаје и наша народна песма ‘средњијех времена’, али она готово никада тиме не почиње своје разуђено виђење хајдучког живота. Тек када се епска радња размахне, а јунаци се нађу у немоћи да разреше околности у које су запали, они свој вапај изливају проклињањем горе, некада и кроз пјесму:

Певајући, гору проклињући:

Бог т’ убио, горо Романијо!’’

• Страна 56.: ‘’За Мијата хајдука песма вели како се молио:

Боже, дај ми да би једног друга,

Да ми није у горици туга.’’

• Страна 57: ''... а дружина Мијата хајдука бројала је 'тридест и пет друга'. Његово одметничко самовање песник стихује хиперболично:

Од глади је црну земљу јео,

А од жеђи с листа воду пио,

Док је јунак дружбу сакупио.

• Страна 67: ''Кад су дошли у Пролог планину, после неуспелог подухвата, и сместили се под зелену јелу да предахну, хајдуци су изабрали новог старешину:

Д’онда био Мијат харамбаша,

А од онда харамбаша Божо.''

• Страна 68: '' Сукоб  Мијата са незадовољним чланом своје дружине Видом Жеравицом изражава се најпре у неразвијеном облику словенске антитезе. Они се препиру, о једно крило оковано, оковано и сребром и златом. Позлаћено крило је, у ствари, перо старјешинства око кога се хајдуци препиру и на мегдан излазе.

Народни песник при томе наглашено види две крајности. Кад пођу 'на удорац Турцим', Мијат иде страга, за дружином, а кад велики шићар уграбе и стану га делити, Мијат вазда узима старешинство.

• Страна 91: ''Поред победе над супарником, хајдучке чете су настојале да што више задобију плена и робља. У таквим сукобима Турци су гинули 'лудо и срамотно':

Од јунака хајдука  Мијата,

Који даном лежи по пећинах,

А по ноћи у Удбину сиђе

Су тридесет његови ајдука,

Куле пали а сијече Турке,

Робље води, а плијени благо.

• Страна 102: ''Турци су још знали хајдука преварити на крштено кумство. У кругу песама о Мијату хајдуку неверни кум Илија (Бабић, Бобовац, Поповић) позива Мијата да му крсти 'једно чедо мало'. Док су седели на кули, Арапин га рани из пушчане шеишане, па му потом „посијече главу“. Према другој варијанти цар обећава ономе ко ухвати жива Мијата 'да не плаћа до смрти харача' . На превару га позивају 'за крштена кума' и онда га неверни кум убија. У таквој ситуацији, уздајући се да ће га дружина осветити, горски харамбаша Видак каже од Задра Тодору:

Тако ли се варају јунаци

И на кумство и на вјери тврдој!''

• Страна 105: ''За изузетан успех сматрали су Турци хватање угледног хајдука или клефта, посебно харамбаше, па су истакнуте саучеснике у таквом подухвату награђивали поклањањем живота“, бољим положајем 'и сувише харач да не плаћа', а још чешће 'товаром блага', тј. откупом хајдучке главе:

Царе даје хиљаду дуката,

Ко му жива ухвати Мијата,

Ја ли њему посијече главу.''

И у поглављу ''Народне персонификације и легенде'', аутор закључује: ''Зна се данас историјски да су постојала два Новака хајдука, како год и два Мијата. Један је старији, други млађи...''

У Разговору са Петком Томићем са Равне Романије, чули смо да је Мијат Томић, његов далеки предак, имао млађег брата Мићу који је отишао на Вран планину да хајдукује...да коси Јабуку, чувену ливаду на Дувљанском пољу, као што је његов брат Мијат косио љуту траву на Гласиначком пољу. То не мора бити тачно, јер Мијатово гробље у залеђу Требевића, у селу Павловац, нема гроба Мијата Томића, јер у то вријеме се није знало гробно мјесто многих, а посебно хајдука. А сахрана испод стећка у католичком гробљу Св. Илије у Дољанима не даје поуздано увјерење да је то његово  гробно мјесто, како због положаја надгробног споменика који је постављен другачије од других споменика – окренут је према истоку.

У извјештају макарског бискупа Бартоломеја Бартула Качића из 1626. године потврђује се да су у свим парохијама – жупама његове бискупије, становници су у већини били православци.

По томе се може извести закључак да је Мијат Томић био са Равне Романије, гдје постоје остаци од његове кула и назив гробља у залеђу Требевића – Мијатово гробље или да је у праву Петко Томић да је његов брат Мићо у ствари био његов двојник, што је прилично сумњива тврдња. Прије ће бити да је он отишао хајдуковати у дувањско поље, на Вран планину и косити Јабуку чувену дувљанску ливаду, коју су присвојили Турци.

Легенда каже како је кадија Сузица "сило Туре од Жупањца града" сакупио  200 косаца да покосе Мијатову ливаду Јабуку, а за косбашу је одредио Мијата Томића. Сви се косци скупили, али Мијата нема. Таман су косци почели косити када пристиже Мијат.  То није било право Мурату субаши, па рече Мијату: "Бре, ђидијо Влашће неопрано! Турски беглук у тебе је шала?" Трже сабљу, хтједе Мијату одсјећи главу, али  Мијат  дохвати шару пушку. Пуче шара и погоди Мурата "у зло мјесто гдје му срце куца". Тада Мијат рече: "Стан'те, косци, не кос'те ливаде! Јабука је моја ђедовина, док мене у животу буде, да видимо ко смије косит? Ко је јунак нека за мном иде: ево њима харан харамбаша!" И тако се одметну Мијат Томић у хајдуке.

Нерв доказа је кула Мијата Томића коју нам је показао његов далеки потомак Петко Томић, која има дужину и ширину од десет метара, онако како пјесма каже. Још постоје зидови од те куле и врло лако се може премјерити. Димензије одговарају како је опјевана у ''Пјесми о Мијату Томићу'':

‘’Вино пије тридесет хајдука   

У зеленој гори Гаравици

Међу њима Томићу Мијате,

Вино служи сестрић Маријане

А кад су се накитили вина,

У то доба књига од Турчина

Од онога евинског кадије

Па је шаље Томићу Мијату

И у писмо овако проговара:

''Јеси л'  чуо, Томићу Мијате,

Јеси л' чуо, је л' ти ико каз'о

Да сам чудну кулу начинио

У дубину десетак метара

У ширину још толико има…’’

Даље пјесма казује како Мијат иде са тридесет хајдука у кулу, коју је касније освојио:

''Браћо моја тридесет хајдука,

Ко ће за мном нека иде са мном,

А ја одох еминском кадији,

Кадија ме зове на весеље''.     

Стигли су у кадијину кулу, а то најбоље осликати орјечењем из саме пјесме:

‘’Кадија им отворио врата,

Одведе их на бијелу кулу,

За готову софру посјдаше.

Долибаша Томићу Мијате,

С десне стране сестрић Маријане,

Са лијеве тридсет хајдука.

Ја да видиш евлијског кадије,

Он не може вјером поднијети

Да он служи црвенику вино,

Са чиме се Срби причешћују,

Па он он оде на горње чардаке

И дозива своју милу кћерку,

Своју кћерку Ајкуну дјевојку:

''Чујеш ли ме моја мила кћери,

Ај д' обуци свилу и кадифу',

Иди доле на Бијелу кулу -

Ено доЉе Томића Мијата

И његових тридест хајдука.

Ајде доЉе да им служиш вино,

Јер не могу  вјером поднијети

Да ја служим, али да не пијем''.

То Ајкуна једва дочекла,

Па обуче свилу и кадифу

па отиде на Бијелу кулу.

Кад је била кули на вратима,

Све хајдуке редом  погледала,

На Маринку очи заставила,

А Мијату руци приступила,

С осталим се редом руковала.

Хоће Ајка да послужи вином,

Ал' хајдуци неће од ње смиром,

Пољевају је вином и ракијом.

Ал' говори лијепа ђевојка:

''Немојте ме младу пољевати,

Јер ће мене Људи запитати:

А ко ти је бабу долазио,

С киме ти је рујно вино пио?''

Ал хајдуци неће од ње смиром,

Понајвише сестрић Маријане.

Узима је за лијеву руку,

А у десну даде јој јабуку,

У јабуци три златна прстена.

Кад у јутру јутро освануло,

Поранила Ајкуна ђевојка,

Поранила на врело студено,

А на врелу тридес' дјевојака,

Свака фали себе и јарана,

Ајка ћути ништа не говори.

Ал говори тридс' дјевојка,

Понајвише Златија дјевојка:

''Кучко једна, Ајкуно ђевојко,

Што не фалиш себе и јарана,

Мога брата Арнаут Османа.

Плану Ајка као љута ватра,

Она фали себе и Маринка.

То је њима врло мучно било,

Понајвише Златији дјевојци.

Ја да видиш Златије дјевојке,

Она оде своме милом брту,

Милом брту Арнаут Осману.

Све му каже шта је и како је.

Ја да видиш Арнаут Османа,

Он сакупи тридесет Турака

И одоше евинском кадији.

Кадија им отворио врата,

Одведе их на бијелу кулу,

За готову софру посједаше.

А у колу тридест хајдука,

Свијег их је редом изм'јешао,

Нигдје Срба једног до другога,

Ни Турчина једног до другога.

Али скочи сестрић Маријане,

А он скочи на ноге лагане

И говори својој браћи милој:

''Браћо моја, тридесет хајдука,

Кад ја скочим на ноге лагане,

Ја ћу гасит' луле и чираке,

А ви браћо по земљи падните,

Да се Турци измеђ' себе кољу’’.

Пјесму казао Малко Цуровић, Соколац, а пјесму је чуо у Стајној, од Глухвић Влатка.

Нема ту рата митова о два Мијата који су у истом времену били хајдуци, али на раздаљини од 200 километара – од Романије до Вран планине.

Његов троструки кум, који га издао, био је православац Илија Бобовца из Дољана. А и то доказује да се ради о покатоличењу Срба. То је поред стећка окренутог ка истоку, други нерв доказа да се ради о Мијату Томићу са Романије, коме се не зна ни родно ни гробно мјесто…али и једно и друго у легенди која не да не гине и умире, него одлази хајдуковати у  Вран планину и харач купити по дувањском пољу.

То што су му нашли ‘’укамењено’’ гробно мјесто, са тачном годином рођења – Бршник 1610 године и годином смрти -  Дољани 1656 године, је толико претенциозно тврђење да укамењена тишина проговара да је то нетачно. Национални јунаци и легенда, из тако дубоке бразде времена, немају тако поуздано омеђење године рођења и године смрти, а посебно гробног мјеста и натписа на плочи уклесаној у стећак, што скрнави нематеријалну баштину, али и гроб, уз  фалсификовање историјских чињеница.

Ако Срби све то прећуте и ако их то не интересује, онда ће и Никола Тесла, Милутин Миланковић, Руђер Бошковић, Михаила Пупина, Сава Шимуновић и Новак Ђоковић бити Хрвати…А да не говоримо о насилном присвајању дубровачке кулуре, о чему свједочи  културно-историјска и етнолошка студија проф Лазе М. Костића издата у Мелбурну 1975. године. Наишао сам и на књигу ‘’Хрватске народне пјесме – јуначке пјесеме, коју је сачувала и у ПДФ издању објавила књижара универзитета у Мичигену – тисак Карла Албрехта из 1897 године, гдје на 452 стране биљежи све пјесме о Марку Краљевићу.

И да закључимо: Марко Краљевић никада није био католик, а Хрвати никад нису имали својих народних пјесама, јер Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки.

Шта све неће пропустити, што би рекао Мирослав Крлежа, ‘’Срби едиповци’’, а шта присвојити ‘’Хрвати – кастрирани Срби’’.

Нема ту уравнотежене истине, богоугодне и човјекољубиве, јер нема ни мржње, када је правило да Срби не мрзе Хрвате, а Хрвати мрзе Србе. Срби имају кратко памћење и све праштају и заборављају, а Хрвати од блиставих чари лажи праве легенде које живе, али не примјећујући да у колективно несвјесном отапају се заблуде.

Тако је то када се обожи силована учитељица живота – историја, па се разроде историјска браћа!

Аутор: Недељко Жугић