Творац српске поезије за дјецу Јован Јовановић, познат као Змај Јова или Чика Јова Змај, умро је на данашњи дан 1904. године у Сремској Каменици.
Јовановић је био један од најплоднијих пјесника српског романтизма, завршио је студије права и медицине, а упоредо је покретао и уређивао бројне књижевне часописе.
Он је 1858. године објавио прву пјесму "О Гаши", а током живота је написао око 450 дјечијих пјесама.
Писао је и пјесме за одрасле, међу којима су најпознатије: "Зар ја љубит` више не смем", "Моји мртви", "Мислећ’ на те", "Мртво цвеће" и "Светли гробови".
Послије вјенчања са супругом Ружом 1862. године, настале су неке од његових најљепших пјесама: "Кажи ми, кажи, како да те зовем", "Тијо ноћи моје сунце спава" и "Заспала си, а ја будан".
У Пешти, 1863. године, Јовановић је покренуо сатирични лист "Змај", а временом ће то постати и пјесников надимак.
Послије смрти петоро дјеце и супруге, Змај им је посветио збирку пјесама "Ђулићи увеоци", у којој описује своју бол.
Један од великих љубитеља Змајеве поезије био је и велики српски научник Никола Тесла. Тесла је превео десетак Змајевих пјесама на енглески језик, сматрајући га највећим српским пјесником. Захваљујући Тесли, Змај је постао први српски књижевник који је преведен и објављен у САД-у.
"Зар ја љубит више не смем"
Зар ја љубит више не смем?
Зар се мени само крати
Своју драгу драгом звати,
Уздахнути, осећати!?
Ко ми може љубав убит,
Ма да ј’ срце раскидано!
— Ја те љубим, чедо моје,
Чедо моје, закопано!
Ја не умем жеље крити,
Та жеље нам живот чине;
Ја још живим, а ко живи,
Тај за рајем својим гине.
И ја гинем срцем живим,
И ја гинем непрестано —
Ја за тобом гинем злато,
Злато моје — закопано!
Сваком сјаје једна звезда
Кроз тамнину горких јада,
Сваког теши ова звезда —
А зар за ме нема нада!?
Зар ти ниси увек била
Мелем цвеће мојих рана,
Зар ми ниси и сад нада,
Надо моја — закопана!
Кад су били часи златни,
Кад времена беху срећна,
Ја сам имô много вере,
— Ал зар вера није вечна
Зар је вера што у јаду
Изневери сиротана!?
— Зар те не смем својом звати,
Веро моја — закопана?
Ти си мртва, мој животе,
Отишла си с овог света,
Тој даљини нема мере —
Па зар и то да нам смета!
Нека пада над и вера,
То ми љубав, не савлада —
Ја те љубим, празна сенко,
И без вере и без нада!
