Више од 33.000 књига, мала али вриједна музејска збирка и богата архивска грађа - сво то благо похрањено је у Хан Пијеску, планинском градићу са око 1.500 становника, у библиотеци у којој раде само три библиотекарке.

Јелена Јела Јосић, Милада Томовић и Озренка Ђурић Радуловић – то је тим Народне библиотеке „Бранко Чучак“. Оне брину о књигама, фотографијама, мапама, оригиналним документима и копијама новинских чланака с почетка 20. вијека, свему што прикупљају годинама.

Ове три вриједне жене нису само библиотекарке, него и организаторке културних догађаја, архивске савјетнице, књиговође, па и оно што се савременим језиком зове “пројект менаџер”.

Фото: С. Пашалић/Рингиер

– Све радимо саме. Буџет библиотеке је скроман, немамо новаца да плаћамо спољне сараднике – каже директорка библиотеке Озренка Ђурић Радуловић.

Ипак, са финансијама излазе на крај, јер директорка „зна с парама“. Она је по образовању дипломирана економисткиња.

– Економију сам студирала “на силу”. Хтјела сам на Филозофски, да студирам књижевност, али ми је отац рекао: “Шта ће ти то, нећеш се од тога хљеба најести”. А у моје вријеме смо морали слушати родитеље – каже Озренка.

Економију је дипломирала, али је књижевност „студирала“ у слободно вријеме, за своју душу. На крају је испало да је то добитна комбинација. Кад се запослила у библиотеци испоставило се да јој је знање из економије и те како добро дошло.

– За културу никад нема пара. Значи, треба некако направити паре, уствари треба осмислити квалитетне програме, а да не коштају много – објашњава Озренка.

Али, све се може кад се хоће и кад се воли посао. Тако су и Озренка, Јела и Милада од мале провинцијске библиотеке направиле прави културни центар у којем се окупљају људи од књиге и знања, не само из Сарајевско-романијске регије, него и из Србије и Црне Горе.

Магацин за књиге

У Хан Пијеску, гдје нема ни дома културе, ни биоскопа, ни позоришта, ни музеја, библиотека је једино мјесто на којем се одржавају књижевне вечери, јавна предавања и дебате, позоришне представе, филмске пројекције, креативне радионице за дјецу.

– Нас три већ годинама радимо заједно. Свјесне смо да библиотека није само магацин за књиге. Библиотека мора да буде жива, да би испунила своју мисију – каже Јела Јосић.

Она је главни „кривац“ што ханпјесачка библиотека, уз друге знаменитости, има и архивистичку изложбу „Краљевски дворац у Хан Пијеску“.

На династију Карађорђевића подсјећа и Спомен соба у склопу библиотеке, у којој су похрањени посљедњи комади намештаја из данас девастираног Ловачког дворца.

Посљедња српска и југословенска династија управо је у овом планинском градићу почетком прошлог вијека имала надалеко познати љетниковац у који су у лов долазили аристократи и државници.

А управо за владавине династије Карађорђевића почела је историја ханпјесачке библиотеке.

Просвјећивање

У аналима је забиљежено да је одлуком Министарства просвјете Краљевине Југославије 1923. године основана „народна књижница и читаоница“. Њен књижни фонд је 1929. године обухватао „123 свеске, вриједности 500 динара“.

Библиотека је у то доба имала 31 члана, на челу с предсједником Душаном Гаковићем, који је био шумски управитељ у Хан Пијеску.

Десет година касније библиотека је знатно узнапредовала: имала је чак 60 читалаца и организовала шест предавања и 10 приредби.

Фото: С. Пашалић/Рингиер

Мада ове бројке данас звуче скромно, ваља имати на уму да су у то доба скоро сви становници малог мјеста на надморској висини од 1.090 метара били – неписмени. Књигом су се бавили само привилеговани: чиновници, свештеници и шумарски стручњаци.

Послије Другог свјетског рата библиотека је имала кључну улогу у просвјећивању становништва. Овдје су одржавани курсеви за описмењавање, вечерње омладинске школе, семинари, културно-умјетничке приредбе и филмске вечери.

– Ето, догодине славимо 100 година рада. То је за наше прилике дуга и богата традиција, која обавезује – каже Озренка Ђурић Радуловић.

И подсјећа да библиотека не би била оно што данас јесте да није било библиотекара из ранијих генерација, међу којим се посебно истичу Анђа Симић, Сузана Голић, Станоје Голић и Гроздан Георгијевски.

Друг Гроздан

А Гроздан Георгијевски, или како су га у Титово доба звали „друг Гроздан“, посебна је прича. Он је 1961. проглашен за најбољег библиотекара сарајевског среза, а годину касније је одликован Медаљом заслуга за народ.

Како се срчано борио за своју библиотеку свједочи и један запис сачуван у књизи утисака.

Педесетих година прошлог вијека „друг Гроздан“ се обратио председнику комисије, која је на лицитацији продавала преостали намјештај из девастираног Ловачког дворца Карађорђевића.

Тражио је да му овај, како зна и умије, пребаци витрине и радни сто из дворца, јер, како је рекао, „библиотека нема никакав намјештај, а нема ни новаца да га откупи“.

Био је упоран, па је истјерао своје. И тако је библиотека добила вриједне комаде намјештаја, који су и данас сачувани у Спомен соби.

Борио се и за сваки књигу, сваки динар из буџета, сваку могућност да се баш у Хан Пијеску организује нека манифестација од „ширег друштвеног значаја“.

 – Сличну борбу ми водимо и данас. Мора се тако, библиотека је матична установа културе и то мора и остати – каже Озренка Ђурић Радуловић.

Да је борба успјешна, свједочи и број читалаца и календар догађаја. Скоро сви мјештани Хан Пијеска су посјетиоци библиотеке. Скоро сваке недјеље у овој библиотеци се одржи нека промоција или књижевно вече.

Фото: С. Пашалић/Рингиер

Кад снијег запада…

У Народној библиотеци у Хан Пијеску посебно су поносни на своју завичајну збирку, која уз књиге обухвата и богату рукописну, сликовну, картографску и звучну грађу. У овој збирци је похрањена и колекција карикатура Тоше Борковића и Завичајни албум „Бајколики Хан Пијесак“.

У библиотеци у Хан Пијеску кажу да мештани овог градића и околних села, супротно увријеженим стереотипима, радо читају, поготово зими. А пошто у овом крају не важи календар, па зима траје скоро пола године, читалаца не мањка, а и књижевне вечери су добро посјећене.

– Код нас прољеће још није стигло. До прије двадесетак дана смо били дословно заметени, а опет најављују снијег. А кад запада, ништа љепше негошћућурити се уз пећ и уживати у читању – каже Озренка Ђурић Радуловић.