Народ чајничког, пљеваљског и фочанског краја на чудесан начин сачувао је у најтежим временима Другог свјетског рата Чајничку Красницу - чудотворну икону Пресвете Богородице, чврсто вјерујући да чувајући ову велику светињу чувају себе и своје породице, речено је на духовној вечери у Фочи.
Чајничка Красница, коју је из Јерусалима у Србију донио краљ Милутин Немањић, поклонивши је манастиру Бања код Прибоја, након пада под Турке пренесена је у Чајниче, гдје вијековима духовно снажи вјерни народ и чудотворно исцјељује не само православне, већ и муслимане, католике и све који јој приступају искрено и са чврстом вјером.
Много је примјера чудотворних исцјељења, а неке од њих пренио је протојереј Драгиша Симић на духовној вечери коју је организовао фочански Центар за културу и информисање.
Старјешина чајничког Храма Успења Пресвете Богородице испричао је да је човјеку са Пала прије неколико година помогло уље из кандила испред Чајничке Краснице. Он је имао здравствени проблем са ногом, која је мијењала боју, а посјете љекарима нису помагале.
- Почео је да ногу маже са уљем и постепено нога је почела да враћа нормалну, здраву боју. Тај здравствени проблем потпуно је саниран послије помазивања уљем из иконе Пресвете Богородице -нагласио је Симић.
Познато је да Чајничка Красница помаже брачним паровима који не могу да остваре потомоство. Протојереј Симић је испричао случај брачног пара из Крушевца који неколико година није могао да има дјеце, све док супружници нису дошли у Чајниче да се помоле Красници за потомоство.
- Она је спавајући у конаку поред Цркве уснила како се у порти играју два дјечака и она се тако у сну пита: `Боже, чија ли су то дјеца?`. Из велике свјетлости чула је глас Пресвете Богородице, која јој је рекла: `То су твоја дјеца`. Касније ће она родити дјечаке близанце, баш као што је уснила - пренио је чајнички парох једну од многобројних прича српских мајки.
У Другом свјетском рату, након што су италијански окупатори у ноћи између 11. и 12. априла 1943. године минирали двије чајничке цркве, Красница је чудесно остала неоштећена приликом експлозије.
Благословом чајничког протојереја Јована Јовановића, тада започиње њен ратни пут. Велику улогу у спасавању имао је и чајнички муслиман Вехбија Ћехајић, који је претходно јавио проти да сакрију икону јер долази усташка "Вражија дивизија".
Ђакон Храма Успења Пресвете Богородице у Чајничу Угљеша Скоко, један од аутора књиге "Пут иконе Чајничке Краснице у Другом свјетском рату", наводи да је ова светиња три и по године скривана по пећинама и црквицама на подручју општина Чајниче, Пљевља и Фоча.
- Био је то велики пут, опасан ратни пут, а највећи допринос чувању иконе дала су братства Поповићи и Машићи, који су били спремни да жртвују своје животе како би је сачували - испричао је Скоко.
Он је додао да, иако је било прилике да се икона однесе у Београд да се сачува до краја рата, они то нису дозволили.
- Народ Чајнича је то преузео на себе и тако је било. Они су до краја живота казивали да они икону нису сачували, него је икона све то вријеме чувала њих и њихове породице. Она и данас све нас штити и чува - поручио је Скоко.
Ова чудотворна икона најдуже је чувана у Трпињској пећини код Чајнича, укупно три године, све до марта 1946, када је враћена у Цркву Успења Пресвете Богородице.
Претходно је, у септембру 1943. године, била и на подручју општине Пљевља, у селу Стречање, а затим и на подручју општине Фоча, тачније у фочанској Слатини у Цркви Светих Константина и Јелене на Околиштима.
Из те цркве је пренесена у оближњу пећину Златаја, па онда у слатински заселак Баћ, гдје је чувана унутар великог буковог стабла.
Према свејдочењу покојних Ђоке и Милеве Ђорђевић из Баћа, а које је аутору књиге испричала њихова кћерка Фима Вилотић, тих дана је цијелу шуму и околину захватио пожар, али је стабло у којем се налазила икона остало нетакнуто.
Икону су тада чувале породице Ђорђевић, Вилотић, Радовић, Пљеваљчић, Михајловић и Ивановић.
Крај рата икона је дочекала у пећини, високо у стијенама изнад чајничког села Трпиње, гдје су је мјештани у смјенама даноноћно чували. Након рата, пећина је препуштена забораву, све до прије десетак година, када је група чајничких младића, међу њима и ђакон Угљеша Скоко, одлучила да је преуреди у капелу.
Након што су уредили приступну стазу, ископали су велику количину земље из пећине да би се могло усправно ходати, урађена је часна трпеза и каменим плочама обложен под.
Благословом Његовог високопреосвештенства митрополита дабробосанског Хризостома, пећина у којој је су братства Поповићи и Машићи три године током Другог свјетског рата чували Чајничку Красницу, 2021. године постала је Богородичина капела.
