На адресу портала Катера стигло је писмо од студената из Републике Српске, који су се преко агенција пријавили за програм културне размјене „Work&Travel“ 2020. године, који се одржава у Сједињеним Америчким Државама.

Програм се ове године, због новонастале ситуације узроковане вирусом корона, одржава у другачијим условима од оних који су предвиђени уговором, који су студенти потписали са агенцијама у октобру 2019. године.

Како је наведено у писму, опције за рјешење ове ситуације су одустајање од програма "Work&Travel", у том случају агенције би бесповратно задржале од студената 250USD до 350USD, или да студенти оду у САД под својом пуном здравственом и финансијском одговорношћу.

Ситуација можда не би била толико забрињавајућа да већина студената није подизала разне кредите, како би себи обезбиједили одлазак на ову културну размјеру. Сада исти ти студенти немају могућност да враћају рате кредита, док агенције већ уплаћени новац не враћају.

У наставку вам преносимо писмо студената Републике Српске, који су детаљно описали шта је уствари "Work&Travel" програм, и у каквој се ситуацији тренутно налазе.

- „Work&Travel“ је програм културне размјене, који почиње у мају и завршава се у октобру, и који се одвија у Сједињеним Америчким Државама. Пружа могућност упознавања америчке културе као и остваривање зараде на сезонским пословима. Цијене програма се крећу око 1600$ + трошкови авионске карте (600-700$) + трошкови визирања ($160). Напомињемо да су многи студенти подигли студентске кредите, или чак микрокредите (са каматама и до 40%), јер су и Банке промијениле своје протоколе, иако је свим студентима на почетку обећано да ће имати могућност студентског кредита, без камате и са грејс периодом. Сви смо се надали да ћемо моћи вратити те кредите одмах по повратку из САД, за шта сада немамо могућност. И авиокомпаније задржавају пенале до 50 евра. Рате пристижу, агенције новац не враћају.

Када је почела свјетска пандемија проузрокована КОВИД-19, агенције су нас увјеравале да ће програм даље тећи неометано и да се очекује сјајна сезона у Америци, с обзиром на то да ће Американци наводно путовати унутар својих држава. Недуго након тога, многим студентима су послодавци из Америке отказали послове због новонастале ситуације, а у замјену за старе послове студенти добијају оне што су преостали из ранијих понуда, и које нико у нормалној ситуацији не би ни прихватио.

Ти послови не нуде могућност довољне зараде за повраћај претходно уложеног новца у програм. Да не помињемо да би било готово немогуће пронаћи други посао по доласку, а који је неопходан да бисмо се вратили у Босну са неком зарадом или барем да покријемо уплаћене суме новца или пак да пети мјесец искористимо за путовање по САД, што, у неку руку, и јесте циљ „Work&Travel“ програма.

Откако је проглашено ванредно стање у цијелом свијету, ми као група студената, смо покушавали да добијемо од агенција потребне информације о рефундацији уколико дође до укидања програма од стране Америчке владе, укидања посла од стране послодавца или самосталног одустанка од програма. Агенција нам је рекла да нема одговор на постављана питања и нагласила да не можемо да се водимо ставкама наведеним у уговору који се тичу рефундације због тога што уговор није предвиђао ову ванредну ситуацију. 

Ми смо их и путем имејл-а, и путем телефонских разговора, питали чиме можемо да се водимо и на шта можемо да се ослањамо, на шта су они одговорили да још увијек не знају и да ће нам потребне информације обезбиједити до краја маја, када је већини од нас већ требало да  почне радни однос са послодавцима у Америци.

Због затварања факултета и одлагања испита, студентске обавезе које су услов за учествовање на програму, остају неиспуњене. У најбољем случају, почетак програма се очекује крајем јуна, што значи да нам је програм скраћен за мјесец дана и самим тим имамо мање могућности да повратимо уложен новац.

Неопходне информације о прекиду програма смо добили 28. маја 2020. године, након 2 и по мјесеца од почетка пандемије. Опције у случају одустанка од програма су мање-више исте у свим агенцијама, разлика је у нијансама. И без обзира што смо сви ми потписали уговоре приликом пријављивања на програм у октобру, сада нам се нуди нешто ново, нешто што није предвиђено првобитним уговорима, и приморани смо одабрати неку од опција или пак отићи у Америку и тако ризиковати сопствену егзистенцију, здравље, могућност успостављана поновних карантина у свијету, губитак посла, смањен број радних сати и још много тога.

Један студент у Америци, ове године, могао би сваки дан да очекује да му се откаже радни однос, да се смјести у карантин и тако да брине о себи без прихода и без могућности да плати смјештај, а оно најважније, ризикује да остане заробљен у страној земљи у случају да дође до затварања аеродрома и сл.

Опције за одустајање од програма су такве да агенције бесповратно задржавају од студената од 250USD до 350USD. Агенције не желе да нам покажу на шта су то они наводно за сваког студента потрошили 250USD. 500USD се добија у виду ваучера, који можемо искористити наредне године за програм (многи од нас наредне године неће имати статус студента), или продати неком другом студенту, којег само морамо пронаћи. Неке од агенција желе и уновчити тај купон, уколико га не продамо, али тек 2022. године. Остатак новца (неких 300USD) добијамо крајем ове године.

Здравствено осигурање, код већине агенција, не покрива трошкове лијечења од КОВИД-19. Студенти који одлуче да наставе са програмом, иду на сопствени здравствени и финансијски ризик. Исто тако, сви вјерују у појаву другог и много озбиљнијег таласа вируса, па зашто бисмо ми свјесно излагали себе таквој ситуацији. Такође, постоји могућност да послодавац у сред сезоне прекине пословни однос и да студенти остану без посла током боравка у Америци, уз свакодневне трошкове (смештај, храна..).

Негативне посљедице наставка програма по студенте вишеструке су, нарочито за наш буџет, а врло могуће и на наше здравље. Чак је и сам појам културне размјене доведен у питање, као и појам „Work&Travel“ програма, јер студенти скоро па сигурно неће бити у прилици да пропутују тај 5. мјесец као туристи, а посла ако буде то је изван сваких минималних очекивања и једва довољно за опстанак у Америци (укратко: no work no travel, no travel no cultural exchange).

Због тога смо одлучили обратити се Министарствима, пошто нисмо сигурни коме упутити овај апел с обзиром да у нашем проблему постоји по један дио који би се могао односити на сва четири Министарства. (За сада се огласило само Министарство правде, пружајући подршку, али истичући да они нису надлежни за нашу ситуацију. Остали се нису огласили.)

Студенти, који су се нашли у страним земљама када се епидемија појавила, остали су чак и без могућности повратка у своје земље, угрожена им је била егзистенција и претрпјели су већу материјалну штету и од 5000$, а државе чији су држављани били вани, биле су одговорне за организацију њиховог повратка.

Агенције које спроводе програм упорно подржавају његов наставак, безобзирно се опходећи према интересима студената, а самим тим угрожавају наше колективно добро запостављајући грађанску врлину. Размислили су о својим трошковима, али не и о нашим кредитима, испитима, дуговима које су неки родитељи направили, вјерујући у одредбе уговора. Уговори које су студенти потписали подразумијевају поврат новца, умањен за суму од 350$ чак и ако се самостално одустане.

Ми чак и не одустајемо самостално, и разумијемо да је ситуација неповољна за обје стране. Околности су такве да немамо другу опцију, и сматрамо да су нас обмањивали и подстицали да наставимо и улазимо све дубље у програм и уплаћивање рата, авионских карата и трошкова визирања. Сматрамо да, с обзиром на наше уговоре, које смо потписали, немају право да нам нуде било какве ваучере, без могућности уновчавања у наредном периоду и без могућности помоћи да исте продамо.

Имамо и информације да би агенције могле пасти под стечај. Запријете нам тиме сваки пут када поменемо да ћемо ангажовати адвокате да нас заступају. Напомињемо да агенције одбијају доставити фактуре и наводне трошкове које су имали за сваког студента понаособ и на основу чега, наводно, морају задржати 250USD.

Већина их тврди да су новци већ уплаћени на рачун спонзорских агенција из Америке, са којима сарађују. Друге, пак, сматрају да није потребно износити рачуне јер су "студенти дужни надокнадити улагања агенције у виду трошкова за промоције и плаћања радника, још од мјесеца јула“.

Сматрамо да су услови о прекиду програма крајње неповољни и осјећамо се оштећено, изманипулисано и покрадено. Такође, приморавају нас да потпишемо и одаберемо нешто што се ни у ком случају није помињало у нашем уговору који смо потписали приликом пријаве за програм.  На овакав начин, како не бисмо изгубили 700$, агенција нас "приморава" да на сопствени ризик наставимо са програмом како бисмо могли да повратимо уложена новчана средства, упркос нашим страховима о одласку на други континент где је жариште свјетске пандемије, а однедавно, нажалост, и жустри протести.

Сматрамо да као студенти који су се нашли у оваквој ситуацији, у жељи да стекнемо нова искуства у Америци, нисмо дужни да плаћамо услуге које нисмо добили и да „извлачимо дебљи крај“ из ове ванредне ситуације, само зато јер смо најслабија карика.

Да ли то студенти, које сви посматрају као будућност и перспективу једне државе, морају на својим леђима носити посљедице пандемије? Да ли то студенти треба да „ваде" агенције из банкрота и да им помогну да и у будућности уништавају жеље и наде младих људи? Да ли су студенти одговорни за неорганизованост и због тога да допусте да им неко без икаквог оправдања узме 1500 КМ, а у неким банкама камата за кредит износи и више од тога? Ово је постао колективни проблем, и сматрамо да би неко требао имати у виду и наше проблеме.