Ивана Јоксић (32) из Београда, жива је и здрава данас, захваљујући једној петнаестогодишњој Софији, чија јој је јетра трансплантирана 2018. године. Осим што се борила за живот, Ивана је више од свега жељела да једног дана, ако успије да побједи болест, постане мајка. Након успјешне трансплантације се опоравила, а шест година касније на свијет, прије мање од мјесец дана, донијела бебу, дјевојчицу. Зове се – Софија.

Бројне терапије и лијекови, које послије трансплантације доживотно мора да пије, изазвали су код Иване страх од трудноће и порођаја, јер се, прије свега, плашила за здравље и живот своје бебе.

- Иако су и трудноћа и порођај одлично прошли, као да нисам ни имала трансплантацију, била сам у страху због свега кроз шта сам прошла. Нисам знала да ли ће се моје стање у неком облику негативно одразити на бебу. Ишла сам нормлано на контроле, али нисам могла да радим пренатални тест, јер гени које носим нису само моји, већ и од девојчице од које сам добила јетру. Речено ми је да и ако бих урадила тај тест, резултати не би били валидни, управо из тог разлога. Тако да сам ишла само на ултразвук и дабл тест, али не и аминоцитензу. Докторка је сматрала да нема потребе, а у њу сам имала пуно поверење - прича за "Нова.рс" Ивана, док у наручју држи малу Софију.

Родила се бебица са само 2,6 килограма

Породила се царским резом, јер није могло другачије.

- Није ми сметало, тако је морало бити, али све је прошло у најбољем реду и то је најважније. У таквим ситуацијама и у стању какво је моје, јако је важно да доктор или докторка, буде особа од поверења, смирена, сталожена и стручна. Моја докторка, која ми је водила трудноћу и породила ме, била је предивна. Овом приликом желим да поздравим и још једном се захвалим докторки Снежани Плешинац, без које не знам како бих прошла кроз све. Лекари код којих сам одлазила били су упућени у моје стање и скептични. Међутим, она је одмах прихватила да ми води трудноћу и породи ме, већ од 10. недеље - сјећа се Ивана.

Због бројних прегледа који су били неопходни, Ивана је раније смјештена у болницу.

- Морала сам да лежим неко време пре порођаја, како би обавили све те силне прегледе, урадили брисеве, тестове. Документација је прикупљена на време и послата на конзилијум, јер докторка није желела сама да одлучује о мом порођају. Термин је био 22. април, али пошто је бебица била раније спремна, породила сам се 4. априла.

Родила се Софија и била је као „мрвица“, тешка тек 2,6 килограма.

- Она је здрава, права, дивна беба, која је брзо напредовала. Потпуно нормално се развија и уживамо заједно. Дојим је без проблема, иако морам да признам да сам неколико дана размишљала о томе, због терапије коју пијем, све док ми лекари нису рекли да је безбедно. Најважније је да сам одморна, немам на шта да се пожалим. Толико је мирна да је без бриге водим са мном и на контроле - задовољно прича мама Ивана и додаје да је једну од најљепших посвета, након порођаја, добила од редитеља Синише Ковачевића.

Борбени гени

Ипак, ова дјевојчица у себи носи и борбене гене, па је питање колико дуго ће да мирује.

- Истина је да је ‚кочоперна‘, како каже патронажна сестра. Види се да је борбено дете, иако није напорна. Ноћу нормално спава, дању једе, смеје се, разгледа свет око себе. Она ме чини смиреном, а кад ја не осећам нервозу, тензију, ни бригу, онда је и беба мирна. Рекла бих да осећа сваку моју емоцију - са осмијехом каже Ивана.

Кад Софија мало ојача, планирају свечано упознавање „других родитеља“.

- У сталном сам контакту са родитељима девојчице Софије, чија ми је јетра трансплантирана. Они су са нестрпљењем очекивали мој порођај, нарочито кад сам им током трудноће саопштила, да ако родим девојчицу, добиће име по њиховој ћерки. Кад смо изашле из породилишта код куће нас је сачекао поклон од Софијине маме. Добиле смо дневник у који ћемо уписивати све важне и занимљиве детаље из живота ове наше девојчице. Они су изразили жељу да је виде, па чим мало ојача, водим је да упозна родитеље моје донорке, људе који су заслужни што смо нас две сада овде - наглашава Ивана и сјетно додаје да ће својој ћерки кад одрасте, испричати све о Софији – дјевојчици по којој је добила име и која на неки начин живи кроз њу.

Подсjетимо, Ивана је до прије пет година имала повремене проблеме са јетром, а онда је пред љето 2018, како сама каже, пожутјела.

- Моја кожа променила је боју, била сам потпуно жута и знала сам да је у питању нешто озбиљно. Параметри који показују стање јетре нису били како треба, због чега сам отишла на преглед у Клинички центар Србије, верујући да ћу добити неку терапију и то је све. Није ми било ни на крај памети да ћу убрзо бити на листи за трансплантацију органа и да ће то бити једини начин да нормлано живим и једног дана постанем мајка - испричала је за Нова.рс Ивана, док је била у седмом месецу трудноће.

Позив који значи – живот

Послије само три недјеље, добила је позив који чека хиљаде пацијената у нашој земљи.

- Јавила се докторка која ми је рекла да се појавио орган који ми по свим параметрима одговара. После тога је ништа нисам чула од узбуђења, па ми је више пута поновила где да дођем, када и шта да кажем - сјећа се Ивана, која је данас поносна чланица Удружења “Заједно за нови живот”.

Са обољелом јетром, Ивана никада не би могла да постане мајка, а послије трансплантације су успјешне трудноће и порођаји такође равни малом чуду.

- Пре него што сам затруднела, рекла сам лекарима да планирам дете и онда сам уз њихове савете избацила све лекове, осим једног који морам да узимам. Када сам остала у другом стању, од доктора сам сазнала да носим девојчицу.

Име за малу принцезу било је спремно годинама уназад.

- После трансплантације је прошло неко време, а онда су ме позвале мајка и сестра девојчице која је била моја донорка. Звала се Софија и преминула је нажалост са само 15 година, након што је попила екстази који је отишао на мозак. Од тог дана у контакту сам са њеном породицом, а чим сам сазнала да сам трудна, одмах сам им јавила. Рекла сам им тада, да ако буде девојчица, зваће се наравно – Софија. То смо мој муж, који је у време трансплантације био мој момак, и ја, договорили још тада, јер жива сам данас, само захваљујући њој и њеним родитељима - наглашава Ивана.