На Сретење 1804. године започела је Српска револуција, која је означила почетак ослобађања балканских народа од Турске.
Иако се одвијала с промјенљивим успјехом, на крају је деценијама касније, захваљујући мудрости књаза Милоша Обреновића – крунисана успјехом.
Сви други национално револуционарни покрети балканских народа против Турске били су плод угледања на Србе, укључујући и Грке 1821.
На Сретење 1804, на збору виђенијих Срба са територије Београдског (односно Смедеревског) пашалука, који се догодио у Марићевића јарузи у Орашцу, донијета је одлука о подизању устанка против Турака и за вожда је изабран Ђорђе Петровић – убрзо познат као Карађорђе.
Одлуци о подизању устанка претходила је Сјеча кнезова, односно угледних народних првака, које су дахије превентивно побиле, због наводне нелојалности.
Први српски устанак најприје је захватио крајеве западно од Колубаре, Шумадију и Поморавље.
Читав Београдски пашалук ослобођен је 1807, али је судбину устанка одредио исход Руско-турског рата, пошто су Русија и Турска потписале мир у Букурешту 1812. Препуштање Србије било је плод чињенице да је почињао Наполеонов поход на Русију.
По ријечима великог њемачког историчара Леополда Ранкеа, Карађорђевом буном започела је Српска револуција, окончана успјешним дипломатским достигнућима Милоша Обреновића, деценијама потом.
Сретењски устав
Карађорђе је током Првог српског устанка (1804-1813) између осталог, у склопу обнове српске државности, устројио и низ важних институција, попут Велике школе, што је несумњив показатељ далековидости и визионарства. Тако је септембра 1808. године у Београду беседом Доситеја Обрадовића “О дужном почитанију к наукама” почела с радом Велика школа, далеки зачетак данашњег Универзитета у Београду.
На Сретење 1835, у Крагујевцу је донет први, “Сретењски устав” Кнежевине Србије, устројен по узору на француски и белгијски. Текст устава, необично либералан за тадашње прилике, израдио је Димитрије Давидовић, знаменити новинар и српски национални радник.
Овакво уставно рјешење одмах је изазвало негодовање Аустрије, Турске и Русије, и устав је убрзо суспендован. Велике силе сматрале су га превише либералним: у поређењу са уставима европских земаља тог времена он је то и био, осим ретких изузетака попут Француске и Белгије.
Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом више различитих уставних рјешења: 1838, 1869, 1888, 1901. и 1903. године. Послије Другог свјетског рата, од 1945. године, у потпуно промењеним околностима, Србија у саставу федералне Југославије је четири пута усвајала устав, а актуелни је усвојен 30. октобра 2006. и то је први Устав Србије након распада СРЈ, односно Државне заједнице СЦГ.
Од ове године Дан државности празнује се, у складу са величином тог датума за српску историју, нерадно два дана, односно 15. и 16. фебруара, пише б92.
