На данашњи дан, 23. јануара 1804. године дахије су започеле погубљење српских народних главара. Овај догађај је у историји познат као Сјеча кнезова. Циљ дахија био је да погубљењем кнезова спријече побуну, али она је, заправо, само убрзала избијање Првог српског устанка.
Након повратка јањичара у Београдски пашалук, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт.
Њих четворица: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић су подијелила пашалук на четири дијела и увела диктатуру.
Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Тадашње стање у пашалуку, створено јањичарским терором утицало је на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старјешински и трговачки слој) да се дигну на устанак.
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 мјесеци подигне устанак.
Неке старјешине из Шумадије су се такође састале и донијеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највјероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
Oво писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидјели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старјешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
Народна епика је била врло развијена у доба Првог српског устанка и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби.
Током сјече кнезова страдали су:
кнезови: обор-кнез Илија Бирчанин из Суводања, обор-кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, кнез Стеван Андреић Палалија из Бегаљице, кнез Стојан (или Стефан?) Михајловић из Зеока, кнез Теофан из Орашја (Смедеревска нахија), кнез Петар (ресавски кнез) из Црквенца, кнез Марко Чарапић из Белог Потока и други.
хајдуци: Гаврило Буђевац из Тавника, кмет Јанко Гагић (буљукбаша) из Болеча, буљукбаша Буљубаша Мате из Липовца (Крагујевачка нахија), итд.
свештена лица: игуман Хаџи-Ђера из манастира Моравци, архимандрит Хаџи-Рувим из манастира Боговађа, итд.
остали (нејасно): Рајица из Забрђа (из нахије пожаревачке), и други.
Уједно су и Мула Јусуф у грочанској нахији, Кучук Алија у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији вршили покоље. Побијено је више од стотину виђенијих Срба.
Они који су Дахије хтјели убити током сјече кнезова али су се на вријеме склонили од потјере, су:
кнезови: кнез Грбовић из Мратишића (код Ваљева), /обор-кнез Станко из Љутица (кнез Тамнавски), кнез Лаза Мартиновић из Богатића (кнез Мачвански), кнез Михајло Ружичић из Метковића (кнез Поцерски), кнез Јован из Крснице, кнез Јован из Ландова, итд.
трговци: Ђорђе Петровић Карађорђе из Тополе.
свештена лица: протопоп Марко из Остружнице, протопоп Никола, из Ритопека, итд.
остали: Васо Чарапић из Белог Потока, Хаџи-Мелентије, Стево Јаковљев из Лијевча, Ђорђије Гузоња и његов брат Арсеније из Железника, итд.
Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић — Карађорђе.
Дахије су у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву, погубљене од стране Миленка Стојковића.
Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима („одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре”), а опевао слијепи гуслар Филип Вишњић у пјесми "Почетак буне против дахија".
Референце за текст:
Ђорђевић, Мирослав Р. (1979). Србија у устанку: 1804—1813. Рад.
Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804—1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Вук Караџић: Прва година Српскога војевања на даије, Даница, забавник за годину 1828., Беч, 1828.
