Сјећате ли се епских пјесама о остарјелом родитељу, који не могавши да преболи синову погибију узима сабљу, одлази у бој, свети се и на крају и сам гине? Сјећате наравно. Волите их? Ја не. Некада јесам, све до јуна 1993. од тада...Од тада су ми тако болне...
- Је л' сад стварно моја, изговорих узбуђено док сам у рукама као свети грал држао маслинасто зелену беретку украшену грбом Немањића.
- Наравно, сад си војник, неко мора да чува село кад ми одемо, одговара Рашо стављајући ми је на главу.
Прошло је већ годину дана како је аџо погинуо, недуго послије његове погибије ђедо се пријавио у војску као добровољац, био је већ у позним годинама, није га обухватила мобилизација па је у рат могао само тако, добровољно.
Прошло је већ годину дана како га нисам чуо да пјева, а некада је то радио редовно, узме ме у крило и уз импровизоване гусле заједно запјевамо: "Дабогда се објесила Гого, о сирово дрво јаворово..."
Промијенио се, види како је смршао, поцрнио, он тачно иде да погине... кришом сам слушао "оговарања" укућана.
А мени је био исти, гледао бих му у лице и тражио гдје је то црн, не знајући тада, да човјеку од туге може поцрнити и душа...
И тог дана сам га гледао, под јабуком су сједили он, Рашо, Бошко, Бобан, Драган и Боро Kудо..
- Амиџа нешто ме стомак боли, ево три дана из шуме не излазим - проговори Драган Цицо. Насмијаше се сви за столом.
- Нека те кући сине, одмори ову смјену, свакако је мирно, нит' мичемо ми, нит' Турци - одговори ђедо.
Сви сем мене су знали да Драгана "везисту" не боли, стомак, већ празнина у којој је требало бити срце.
Везистом су га звали углавном иза леђа, јер су свима биле познате његове активности. Слушао би договоре на Црнобору, гдје су почетком рата били стационирани наши, па се с првим мраком извлачио и ишао на Витез, како би муслимане упознао са актуелностима.
- Kад ћеш се вратити ђедо - упитах га кад су устали да иду.
- За који дан, рече и помилова ме по коси. Па ћемо благо ђеду у шуму, појашемо Витка и Видру ,у торбу сира, сланине и 'љеба и нема нас из Витеза два дана.
Испратио сам их до Рајкициног дајца, паркираног тик испод Градине и махао, дуго, све док брујање камиона није замрло у вртачама Kашана...
Вратио се како је и обећао, само на носилима. Он, Рашо и Рајко Глуо'вић су обилазећи терен "ударили" на мине. Стари их је нашао, ђедо је још био жив, држао се за стомак и рекао му:
- Пусти мене види шта је с Рашом. Рашу није било помоћи, разнијела га је на лицу мјеста. Имао је 23 године.
Ђеда су превезли у војну болницу, кажу да би га спасили да је био транспортован на ВМА, није могло, било је млађих...А и он је одлучио да умре. Срце је престало да му куца у ноћи између 13. и 14. јуна 1993.
И тако нисмо отишли у Витез на коњима. Нисам га ни видио од оног дана. Имам слику, погледам га и дође ми ко жив, тачно могу да га чујем како пјева: "Дабогда се објесила Гого, о сирово дрво јаворово..."
А јахаћемо ми ђедо опет, обећавам, кад ти једног дана дојашем...
Пише: Давор Цицовић (За Катеру)
*Став аутора не одражава став редакције портала Катера.
