Идеја о успостављању заједничког празника Србије и Републике Српске договорена је августа 2020. године. Циљ успостављања новог празника јесте, прије свега, оснаживање јединства измећу српског народа у Србији и Републици Српској, али и јачање значаја националне заставе.
Када се спомене српско јединство, дотакне се у срж жеље, борбе, али и бола једног православног, Светосављу оданог српског народа. Због разних историјских фактора, тешких периода и страних освајања, српски народ се најчешће налазио одвојено, нејединствено у посебним државним творевинама.
Али иако су Срби били физички одвојени и расути, православна српска душа духовним путем се уздизала и трудила да те тешке периоде преживи и да се нада да ће дочекати слободу јединствено. Послије славног периода владавине династије Немањић која је од Србије створила велику силу, једну од најјачих у Европи, ријеч слобода никада није љепше звучала и чинило се никада скупља.
Наиме, Турци освајају српске земље, а Срби тиме падају у вишевијековно тамновање. Страни освајач је гушио, не само ту жељу за слободом која представља једно од основних људских права већ се трудио да затре дух, изглед једног народа и на крају, поред вјере, да му одузме и име. Никада као тада није била на испиту жеља за постојањем једног народа.
Саживљавајући се са својим прецима, можемо слободно рећи: не постоји патња која је снажнија од жеље, нити безнађа моћнијег од наде. И да, тако је и било. Ту жељу смо носили у себи, дубоко, за турског освајача недокучиво. А наду смо тражили у вјери, у јединству, и нашли смо је, а онда смо добили и слободу. Као свјетло на крају тунела, као сунце послије олује и грома, појави се та слобода у виду Првог и Другог српског устанка 1804. и 1815. године.
Нису се вође устанака, Карађорђе и Милош, појавили случајно већ су дошли када је требало, када смо сазрјели да спремно жртвујемо много за слободу. И успјели смо. Добили смо слободу дуго чекану. Али слободом не и јединство. Србија јесте постала слободна, али само она, и то не цијела.
Наиме, велике силе су јој признале независност 1878. године али јој узеше опет много – јединство. Срби у Босни остадоше под другим освајачем, окупатором – Аустроугарском. Срби из Босне преко Дрине гледаху љубоморно, са сјетом у свој народ који је ту, не тако далеко, био слободан. Опет су морали да чекају. Одувијек су Срби знали: слобода се не добија, слобода се осваја.
Проживљавајући у Босни терор аустријских власти, бранећи по ко зна који пут српско име, српску ћирилицу, православље, дочекасмо још један напад, до тада можда и најтежи. Удружене, Аустроугарска и Њемачка, почеше Први свјетски рат 1914. година и нападоше малу Србију. За њих малу. Хтједоше истријебити цијели један народ а да притом нису знали да је тај народ спреман дати све за слободу. Па да ли то могу мали народи?
Брзо Нијемци и Аустријанци осјетише снагу борбе за слободу, снагу ината српског сељака који је стао пред надмоћнијег непријатеља. Дрина, Цер, Колубара и та цијела 1914. година вјечно ће остати у њемачким војним и историјским књигама написана црним словима. Јер ту њихово оружје паде безуспјешно на српској души, земљи, са хиљадама војника који нису успјели да погазе земљу поносног српског сељака.
Међутим, пред силама зла, челика и моћи, српско оружје и војник попусти 1915. године испред удруженог напада Аустроугарске, Њемачке и Бугарске. Морали су да се повлаче, да траже спас. Хиљаде људи, жена, дјеце са војском и краљем биле су принуђене да се повлаче у пријатељску Грчку.
Преко Албаније, преко горостасних планина чије име говори све – Проклетије. Никада нећемо знати колико је српских живота остало да заувијек чува стражу у тим планинским врлетима Албаније. Те стране српске историје су стране патње, страдања и бола. Прешавши Албанију, дођоше Срби на Крф, у Грчку. Када су их угледали, Грци су прве сцене описали као дочек живих мртваца. Јер то су заиста и били.
Та несрећна, а јуначка српска војска, заједно са народом бијаше примљена на Крф као највећи пријатељ. Пружена им је медицинска помоћ и храна, онима којима је то помогло, али је било и оних за које је било касно. За те несрећне хероје одређено је да иду на острво Видо, често називано острво змија или острво смрти. Ту су дошли само са једним циљем, оним посљедњим – да умру.
Плава вода се зацрвени, али и засвијетли тијелима српских мученика. Остаде у српском имену, души и жељи за слободом заувијек уписана Плава гробница.
СЛОБОДА. Опет та ријеч добија на цијени. И опет Срби кренуше да се боре за њу. Већ 1916. године српски војници, излијечени, одморни кренуше на фронт – Солунски фронт. Раме уз раме са француским, британским и грчким војницима кренуше Срби да ослобађају своју отаџбину. Када је све било спремно и организовано дође тај 15. септембар 1918. године када војни команданти наредише пробој Солунског фронта.
Међу њима, чак и први, кренуше српски војници. Тог 15. септембра Живојин Мишић нареди почетак пробоја Солунског фронта српској војсци. Нареди пут у отаџбину, пут у слободу. И освојише је поново. Никада српска земља српском војнику није била дража него тада, тада када је истјерао и посљедњег освајачког војника са свог огњишта. Војника који је дошао да га истријеби, али, успио није. Опет се српском земљом завијори српска застава, српска тробојка.
Дан 15. септембар ће увијек у српском памћењу и јединственој српској души бити датум уписан великим словима, јер је тада, још једном, Србин био спреман дати све за слободу.
Па зар онда не звуче свето ријечи српског војника:
БЕЗ ОТАЏБИНЕ, НА КРФУ ЖИВЕХ ЈА, АЛИ САМ ПОНОСНО КЛИЦ’О ЖИВЕЛА СРБИЈА!
Аутор: Невен Тешановић (за Катеру)
