Српска православна црква данас прославља Петровдан, један од најзначајнијих љетњих празника, посвећен Светим првоврховним апостолима Петру и Павлу. Празник се обиљежава у знак сјећања на њихово мученичко страдање у Риму, које се, према црквеном предању, догодило током владавине цара Нерона, око 67. године нове ере.
Свети апостол Петар, чије је првобитно име било Симон, рођен је у Витсаиди, на обали Галилејског језера. Био је рибар по занимању и један од првих Христових ученика. Име Петар, што на грчком значи „камен“, дао му је Исус Христос као симбол његове чврсте вјере, изговоривши ријечи: „Ти си Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју.“
Након Христовог Вазнесења и силаска Светог Духа на апостоле, Петар је проповиједао Јеванђеље широм Палестине, Сирије, Мале Азије и Рима. Према предању, био је први епископ Антиохије, гдје су Христови сљедбеници први пут названи хришћанима. За вријеме Неронових прогона ухапшен је и осуђен на смрт. Из поштовања према Христу, затражио је да буде разапет на крсту наопачке, сматрајући да није достојан да страда на исти начин као Спаситељ.
Свети апостол Павле, рођен као Савле у Тарсу, био је образован јудејски учитељ и римски грађанин. У почетку је жестоко прогонио хришћане, сматрајући њихово учење јересју. Преломни тренутак у његовом животу догодио се на путу за Дамаск, када је, према предању, чуо Христов глас: „Савле, Савле, зашто ме прогониш?“ Након тог догађаја привремено је ослијепио, а вид му се вратио послије крштења, када је прихватио хришћанску вјеру и узео име Павле.
Павле је потом постао један од највећих проповједника хришћанства, обилазећи бројне крајеве Медитерана и оснивајући прве хришћанске заједнице. Његове посланице чине значајан дио Новог завјета и представљају темељ хришћанског богословља. И он је страдао у Риму за вријеме Неронових прогона, а као римском грађанину казна му је извршена одсијецањем главе.
На православним иконама Свети Петар и Павле најчешће су приказани заједно – Петар са кључевима као симболом власти над Црквом и Царством небеским, а Павле са мачем, који симболизује страдање, али и снагу Божије ријечи коју је проповиједао.
Петровдан уједно означава завршетак Петровског, односно Апостолског поста, који почиње послије празника Силаска Светог Духа на апостоле. Вјерници који су постили и духовно се припремали на овај дан приступају Светој тајни причешћа.
Осим богослужења, Петровдан је праћен и бројним народним обичајима. У многим крајевима српског народа уочи празника пале се лиле – бакље направљене од младе коре дивље трешње или брезе. Овај обичај окупља дјецу, омладину и мјештане на трговима, раскршћима и другим мјестима сабрања.
Према народном предању, паљење лила подсјећа на страдања првих хришћана, које су римске власти мучиле и спаљивале због њихове вјере. Запаљене бакље симболично представљају свјетлост вјере која је, упркос прогонима, опстала и ширила се кроз вијекове.
Петровдан је крсна слава бројних породица и храмова широм српских земаља, а у народу се сматра празником који симболизује истрајност у вјери, духовну снагу и вјерност Христовом учењу.
