Српска православна црква и вјерници данас обиљежавају празник Преноса моштију Светог Александра Невског.

Још од најраније младости, свети благовјерни кнез Александар Невски био је окренут Богу. Правдољубив, милостив и истински побожан, презирао је сујету овога свијета, а његов живот испуњавали су свеноћно бдење, молитва и служење Богу.

Био је син кнеза Јарослава, а 1236. године постао је кнез Новгородски. Посебно мјесто у његовом животу заузима побједа над Швеђанима у бици на ријеци Неви, 15. јула 1240. године, по новом календару. Након ове побједе добио је надимак Невски.

У бојевима се није уздао само у снагу своје војске, већ прије свега у Божију помоћ. Својим војницима пред битку говорио је: „Бог није у сили, него у правди.“

Године 1250. постао је велики кнез Владимирски. Много је учинио на обнови и јачању Русије, а остао је упамћен као велики заштитник православља и неустрашиви исповједник Христове вјере.

Одбио је да се поклони татарским идолима, због чега га је татарски кан Батија, према предању, посебно поштовао и уважавао.

Двадесет седам година кнезовао је, а онда, осјећајући да му се приближава одлазак из овога свијета, он је примио монаштво и монашко име Алексије, причестио се Светим тајнама, и упокојио се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. Сахрањен је у манастиру Рождества Пресвете Богородице у Владимиру.

Предање свједочи о чудесном догађају приликом његовог погреба. Када је митрополит покушао да му у руку стави грамату, свети кнез је, иако већ упокојен, отворио руку и узео је, као да је жив.

Његове свете мошти први пут су откривене 1381. године. Године 1547, у вријеме цара Ивана IV, у његову част састављена је посебна служба, а установљен је и празник посвећен његовом спомену.

По наређењу цара Петра Великог, његове часне мошти су 1724. године пренесене у Петровград, у Александро-Невску лавру, гдје почивају и данас.