Српска православна црква данас празникује Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова. Овај празник уписан је у црквеном календару подебљаним словом, а посвећен је ученику Исуса Христа.
Свети Јован Богослов родио се у рибарској породици веома побожних људи, како су и њега одгајали. Постао је ученик Исуса Христа заједно са братом Јаковом и за њега се вЈерује да је био омиљен Христов ученик. Остао је са Богородицом под крстом када су разапели Исуса и обећао је да ће је чувати и служити јој све до њеног успења. Након тога, отишао је у Ефес, добивши задатак да тамо шири Јеванђеље.
Био је прогањан, понижаван и мучен, али је успио да доста људи преобрати у хришћанство. На острву Патмос је написао Јеванђеље и Откровење, па је по доласку цара Нерве на престо, био ослобођен и вратио се у Ефес, гдје је наставио да преводи незнабожце у хришћанство.
Када му је било више од 100 година, изашао је из Ефеса са седам ученика којима је наредио да ископају гроб у облику крста. Потом је сишао жив у тај гроб и био погребен. Када су касније отворили гроб, нису нашли тијело, али се на овај дан сваке године диже нека прашина са тог мјеста код које се исцјељују болесни.
Црква га прославља два пута у години. Данас се празнује спомен на њега, а 21. маја чудо које се појавило код његовог гроба.
Имао је љубав већу него други апостоли
На сајту СПЦ стоји наведено:
“А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства.
Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо.”
