Српска православна црква данас прославља Светог великомученика Прокопија, једног од поштованијих ранохришћанских мученика, чије име са посебним поштовањем чува и српски народ.
Свети Прокопије рођен је у Јерусалиму крајем III вијека. На рођењу је добио име Неаније. Отац му је био хришћанин, док је мајка била незнабошкиња. Као млад и способан војник стекао је наклоност цара Диоклецијана, који га је примио на свој двор и повјерио му високу војну службу.
Према хришћанском предању, током једног војног похода Неанију се јавио Христос у знаку блиставог крста на небу. Тај догађај потпуно је промијенио његов живот. Примио је свето крштење и добио име Прокопије, а затим је јавно исповиједио хришћанску вјеру, иако је знао да га због тога чекају мучење и смрт. Због непоколебљиве вјере пострадао је као мученик почетком IV вијека и Црква га слави као великомученика.
Култ Светог Прокопија дубоко је укоријењен у српској традицији. У Нишу је још у преднемањићком периоду постојао манастир посвећен овом светитељу, у којем се чувала његова света рука. Након османског освајања Ниша, ова светиња је пренесена у Прокупље, град који је управо по Светом Прокопију добио своје име.
У народном предању Свети Прокопије сматра се заштитником дјеце, рудара и оних који се баве тешким пословима. У појединим крајевима Србије и Републике Српске вјерује се да овај светитељ благосиља младенце, па се његов празник сматра повољним за склапање брака. Истовремено, народни обичаји налажу да се на овај дан избјегавају тешки физички послови, посебно копање земље, а некада се није ни купало, из поштовања према празнику.
Иако Свети великомученик Прокопије није обиљежен црвеним словом у црквеном календару, његов празник заузима значајно мјесто у народној традицији. Бројни обичаји, вјеровања и храмови посвећени овом светитељу свједоче о дубоком поштовању које му српски народ указује већ вијековима.
